Za makroekonomiste jedan od glavnih zadataka je da objasne kako se makroekonomske promenljive kao što su bruto domaći proizvod, inflacija, zaposlenost i investicije menjaju u kratkom i dugom roku. Ove kategorije omogućavaju ekonomistima da sagledaju “zdravstveno stanje” privrede, bez čega nije moguće vođenje adekvatne makroekonomske politike.

Upravo odgovore na pitanja koja su vezana za uzročno – posledične odnose između pomenutih promenljivih i ekonomskih politika dali su ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju – naučnici Tomas Sardžent i Kristofer Sims, čije se metode koriste u politikama širom sveta.

Tomas Sardžent je trenutno profesor ekonomije na Njujorškom univerzitetu, a Kristofer Sims na univerzitetu Prinston. Obojica su doktorirala na Harvardu 1968. godine i od tada su objavili mnoge radove iz oblasti makroekonomije i ekonometrije.

Iako su istraživanja koja su sproveli Sardžent i Sims bila samostalna i imala su različite pristupe, ona su komplementarna i predstavljaju osnovne alate za makroekonomske analize. Naime, Sardžent je radio na razvoju složenih modela preko kojih se prate stalne promene u ekonomskoj politici, dok je Sims razvio metod koji pokazuje kako na pivredu utiču promene u ekonomskoj politici i drugi faktori.

Dvosmerni odnos u ekonomiji - način donošenja odluka investitora i centralne banke

Značajan doprinos laureanata je bio što su makroekonomske odnose analizirali korišćenjem istorijskih podataka u dvosmernim odnosima koji vladaju u ekonomiji.

Doprinos Tomasa Sardženta

Sardžent je najpoznatiji po svom radu u ranim sedamdesetim godinama. Svoje istraživanje u to vreme počeo je sa grupom ekonomista među kojima su i prethodni dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju – Lukas, Felps i Preskot. Tada je napisao nekoliko uticajnih radova i u njima pokazao kako strukturna maroekonometrika može da se koristi za analizu stalnih promena u ekonomskoj politici. Sastavni deo ovog analitičkog pristupa su očekivanja.

Ispostavilo se da je ovaj metod bio od suštinskog značaja za tumačenje inflacije koja je tokom sedamdesetih zahvatila većinu zapadnih zemalja.

Metode koje je razvio Sardžent su značajne zbog toga što mogu da se iskoriste za izučavanje makroekonomskih odnosa u slučajevima kada potrošači i kompanije prilagođavaju svoja očekivanja na osnovu razvoja privrede.

U tradicionalnom makroekonomskom modelu kada centralna banka želi da smanji nezaposlenost, ona smanjuje kamatnu stopu i na taj način ohrabruje potrošače da troše i kompanije da investiraju. Odavde dolazi do povećanja potražnje za dobrima i uslugama, kao i povećanja zaposlenosti, to kasnije dovodi do povećanja inflacije i samim smanjenjem kamatne stope centralna banka bi usporila ekonomski rast.

Nivo cena, od 1600. god. do danas

Međutim, prema “Teoriji racionalnih očekivanja” – grani makroekonomije čijem razvitku je doprineo Nobelovac Sardžent, privredni subjekti se racionalno ponašaju, njihova očekivanja su okrenuta unapred. Tako da potrošači znaju da smanjenje kamata znači povećanje inflacije u budućnosti. Zbog toga, radnici zahtevaju povećanje plata, a investitori zahtevaju veći prinos na svoj kapital. Ovakva situacija ograničava efikasnost politike banke.

Sardžent je izvršio analizu kretanja hiperinflacije kroz različite istorijske periode evropskih zemalja. Na primer, analizirao je period posle Drugog svetskog rata, kada su mnoge zemlje u početku primenjivale politiku visoke stope inflacije, ali su kasnije uvele sistemske promene i prešle na politiku niže stope inflacije.

Doprinos Kristofera Simsa

Uticaj kamatne stope na BDP i novo cena

Sims je 1980. godine razvio model poznat pod nazivom “vektorska autoregresija” (ili VAR model). Pomoću statističkih metoda analizirao je na koji način privremene promene ekonomske politike i drugi faktori utiču na privredu.

Sims se bavio identifikovanjem neočekivanih događaja tzv. “šokova” na osnovu istorijskih podataka i izvršio je analizu kako se šokovi prenose na privredu tokom vremena.

Pored toga, Sims i drugi istraživači su ispitali posledice povećanja kamatne stope centralne banke i došli do zaključka da je obično potrebna godina do dve da bi stopa inflacije pala, dok ekonomski rast počne da usporava relativno skoro nakon uvođenja mere i vraća se na staro tek nakon nekoliko godina.

Na slici su na primeru američke posleratne privrede prikazani efekti povećanja kamatne stope na bruto domaći proizvod (BDP) i nivo cena tokom vremena, pri čemu je korišćen Simsov model vektorske autoregresije. Osenčene oblasti prikazuju ostale moguće statističke ishode.

* * *

Empirijske metode koje su razvili Sardžent i Sims se svakako razlikuju, ali one predstavljaju dopune jedna drugoj i najčešće se koriste u kombinacji.

U stranim medijima su se već pojavile kritike na račun ovogodišnjih Nobelovaca. Međutim, oni su nesumnjivo ostavili značajan trag u makroekonomiji, a metode koje su razvili uveliko koriste naučnici, centralne banke i ministarstva finansija širom sveta.

Image credits: NobelPrize.org, Thomas J. Sargent.