Pomracenje sam posmatrao iz Niske tvrdjave, zajedno sa jos mnogim zainteresovanim ljudima. Trenuci dok je Mesec “jeo” Sunce delovali su tako zadivljujuce. Do oko 12:45, promene su se primecivale samo na Suncevom disku, ali posle tog vremena…. bilo je jasno da se nesto desava. Nebo je potamnelo, delovalo je kao pred kisu. Po zemlji senke u obliku srpa. Fantasticno… Slusao sam o tim senkama ali nisam mogao da ni da zamislim kako one stvarno izgledaju… Temperatura je primetno opala, sto se lako primecivalo po ogromnoj vrucini…. Trenuci za pamcenje….

Zao mi je onih ljudi, a narocito dece koji ovo pomracenje nisu mogli da gledaju. Imam mnogo drugova kojima roditelji nisu dozvolili da izadju napolje i vide ovo najlepse cudo prirode, cudo koje vecina nas vidi samo jednom u svom zivotu, ali to se pamti dok je covek ziv. Centar Nisa bio je potpuno pust. Sve radnje zatvorene, nigde zive duse, ulice puste. Secam se dana za vreme bombardovanja. Bio sam na ulici dok su padale bombe. Bilo je mnogo vise ljudi. Ljudi se nisu krili od onoga sto stvarno ubija, a sada… Svi su pobegli… Od cega? Ostaje veliko pitanje. Zasto ovde, kod nas, u nasoj zemlji, pomracenje nije moglo da se proprati kao po drugim zemljama, na ulicama i trgovima? Ljudi su ovde doziveli pomracenje kako u doba srednjeg i starog veka…. Da li smo na tom nivou?

Nekoliko fotografija koje sam snimio: