Autor: Stanislav Milošević, student I godine astrofizike, Matematički fakultet, Beograd

1609. godine prvi put je Kosmos ugledan kroz teleskop. Iste te godine objavljeni su Keplerovi radovi i astronomiji kao nauci dat je impuls u smeru zahuktalog ravoja. U poslednja četiri veka horizont znanja se znatno proširio, a ono do čega teško možemo dopreti i maštom i što ne možemo imenovati jednačinama ostaje još uvek vredno strahopoštovanja, nedostupno čulima, božansko.

Do pre nekoliko vekova teško je bilo ljudima da poveruju u činjenicu da Zemlja nije u središtu sveta, da nije ravna, uopšte stavovi spregnuti religijom nisu dopuštali izmeštanje Zemlje i ljudskog roda na njoj iz centra Sunčevog sistema i univerzuma. Danas, u prvoj deceniji dvadeset prvog veka, ljudi veruju u postojanje crnih rupa, misaono obuhvataju prostore od nekoliko megaparseka, znaju da postoje kvarkovi, ”broje” atome, operišu sa prostorima od n dimenzija, iako čulima ne prepoznajemo više od tri… Drugim rečima polažemo više vere u sve ono što je čulima manje dostupno, nego naši preci koji nisu verovali ni u stvarni oblik Zemlje, koji je ”vidljiviji” od atoma ili crne rupe(koja je u principu nevidljiva, a otkriva se preko gravitacionog uticaja na okolna tela, ili svetlosti koju usisava). Da li smo lakoverniji nego ranije? Ne, naprotiv, naučni skepticizam je doveo do toga da više verujemo fizičkim zakonima koji objašnjavaju prirodne fenomene i matematičkim ineterpretacijama kojima su ti zakoni predstavljeni, nego svojim čulima.

Znamo da je univerzum sačinjen uglavnom od tamne energije(72%), jednim delom od tamne materije(24%) i jedan sasvim mali deo čini nama poznata materija(4%). Ne znamo gotovo ništa o tamnoj energiji i materiji osim da postoje, a o materiji koja čini svega 4% univerzuma imamo prilično informacija osim onih ključnih-o poreklu.

Fizički zakoni se nadograđuju i unapređuju, a Kosmos iz dana u dan ”izbacuje” kontraprimere. Postoje mesta u kosmosu koja ne možemo u potpunosti opisati i ne znamo kako se materija ponaša u njima. Ako zamislimo grafik bilo koje funkcije za koju postoje tačke u kojima ona nije definisana(npr.za funkciju 1/x to je 0), te tačke se zovu singularne tačke. Možemo reći i da su crne rupe singulariteti univerzuma. Neka od pojava u takvoj situaciji(poistovećujući sa grafikom funkcije) mogla bi da bude ta da četvorodimenzionalni prostor ”teži” plus ili minus beskonačno približavajući se crnoj rupi. Takvo ponašanje bi možda bilo različito u zavisnosti da li je taj univerzumski singularitet nastao kolapsom neke zvezde ili postoji od velikog praska. To je isto kao kada bi neka funkcija na neki način izgubila jedan deo svog domena, a da ipak postoje razlike u njenom ponašanju pri približavanju singularnim tačkama u kojima nikad nije bila definisana od singularnih tačaka-bivših pripadnika domena. Ta funkcija bila bi funkcija više promenljivih. Zamislite na koji način bi se deformisala shvatanja čoveka o prostoru i vremenu kada bi uspeo da funkciju definiše u svim tačkama uključujući i singularne, tj. Kad bi crne rupe postale opšte poznata i za istraživanje dosadna mesta. Možda će taj dan uslediti nakon formiranja jedinstvene teorije sila, objašnjenja kvantnih efekata gravitacije, prirode materije i njenog porekla. Ono što je još škakljivo, nije samo nemogućnost potpunog opisivanja prirodnih fenomena postojećim fizičkim zakonima, već i ljudska svest, odnosno suštinsko razumevanje mnogih pojava, dakle ne samo opisivanje i predviđanje, već i otkrivanje njihovog logičkog uzroka… To u celu priču može da uvede neku višu silu ili Tvorca, ali o religiji neki drugi put…

Ono što nam se dešava u svakodnevnom životu, da se sećamo onog što je bilo juče, da ne znamo šta će biti sutra je sasvim normalna pojava, međutim postavlja se pitanje može li se uzročnost poremetiti drugačijim ponašanjem univerzuma. Šta bi se na primer desilo kada bi termodinamička strela promenila smer? Mogao bi se razmatrati slučaj da se iz crnih rupa rađaju zvezde, onda bi se po toj logici iz svake crne rupe koja postoji od nastanka Kosmosa, mogao rađati po jedan Kosmos. Tada bi iz svih mogućih definisanosti mogao nastati singularitet koji je postojao pre velikog praska. Opet imamo problem sa uzročnosti, odnosno terminima ”pre” i ”posle”. Ima li smisla govoriti o nečemu pre velikog praska, ako je prostor zapravo vezan za egzistenciju univerzuma, a vreme nije nezavisno od prostora(nije apsolutno, kako je Njutn smatrao). Drugim rečima može se reći da vreme počinje od nastanka univerzuma. Ono što takođe znamo je to da se univerzum širi. Možemo odrediti brzinu kojom se pojedini objekti udaljavaju od nas(Doplerov efekat) i znamo da ta brzina raste sa porastom udaljenosti(Hablov zakon). Takođe znamo da ne postoji veća brzina prenosa interakcije u prostoru od brzine svetlosti, ali može li se sam prostor kretati većom brzinom? Ako bi se neko telo našlo na dovoljno velikoj udaljenosti, da li bi ono moglo da se udaljava većom brzinom od brzine svetlosti? U ovom slučaju to ne bi bila brzina sopstvenog kretanja tela, već brzina samog prostora. Takođe je vrlo nezgodno shvatiti to nešto, ili to ništa na račun čega se univerzum širi.

Ono što je uvek tema mnogobrojnih debata je da li ima pored nas još nekog, negde u prostranom univerzumu. Tu postoji dodatni problem: posmatramo i definišemo život na osnovu ranijih iskustava i ne možemo da definišemo život na osnovu neke opštije kategorije, u odnosu na neki jedinstveni univerzumski sistem vrednovanja. Ne znamo čak ni da li je život kakav poznajemo plod posledice nekog događaja ili puka slučanost. Kako god, ne znamo ni kakav bi njegov oblik bio kada ugljeni hidrati ne bi bili D , a aminokiseline L enantiomeri, ili kada bi fizičke konstante imale druge vrednosti.

Univerzum je mesto u kojem postoje oblasti u kojima ne znamo šta je moguće, a šta ne. Draž koja golica svakog istraživača, svakog posmatrača, svakog ko pogleda u Kosmos i shvati da gleda u nešto gde se mešaju prošlost i sadašnjost(Mesec je onakav kako i izgleda, a zvezde su onakve kakve su bile pre mnogo godina), je ”singularitet” u čovekovim osećanjima, neko neobjašnjivo strahopoštovanje i ljubopitstvo. Možda bismo trebali da odemo do crnih rupa, da se zarijemo u srž zvezda, gde se fuzijom stvara energija, da plovimo groz magline kako bismo objasnili stvari koje su nam ”ispred nosa”. Možda nam i posle toga ništa neće biti jasno. Nema veze, nastavićemo da lovimo i izolujemo neobjašnjene stvari na svim naučnim frontovima. Možda je to suština ljudske egzistencije, jer neznanja će biti uvek, a nas samo onda dok imamo želju da znamo, makar ona ostala i neostvarena.

Stanislav Milošević