Povod za ovaj tekst je moj jučerašnji status na Facebooku i zaključak da me blogosfera sve češće podseća na novine tipa Skandal, Zona sumraka, Treće oko i tome slično. Već dugo pratim samo određene blogove preko RSS-a ali juče sam posle dužeč vremena otvorio Blogodak.com da vidim šta se dešava na drugim mestima, i… rezultat toga je upravo taj status i ovaj današnji tekst.

Nekada zanimljivo i zabavno mesto sve više je počelo da liči na mesto koje okupiraju klonovi i ljudi koji “imaju pravo da pišu”. Uvodni klip sa odličnog predavanja “Blogeri u potrazi za svetim gralom“, koje je  Jelene Jovanović održala na ovogodišnjem Blogopenu odlično opisuje najveći deo blogosfere, ali i domaćeg interneta. Da ne bude zabune, ovde ne mislim samo na copy&paste i copy&translate&paste tehnologije “pisanja”, koje su takođe ogroman problem i zaslučuju posebnu temu, već i na kloniranje ideja i ljudi, klanjanje “nepostojećim” autoritetima bez kritičkog razmišljanja i analiziranja činjenica.

Blogosfera, Internet, a i čitavo društvo gubi originalnost, gubi stvaraoce a ogromna većina se pretvara u blede kopije koje bez sekunde razmišljanja “šeruju”, “retvituju” ili na neki drugi način prenose linkove. Često protekne samo par sekundi od objavljivanja nekog teksta do pokretanja lavine linkova ka tom tekstu, ALI… Da li je dobar ili vam se sviđa vaš svaki rad nekog pisca, muzičara, Nobelovca? Da li je dovoljno samo par sekundi da pročitate i procenite da li je neki tekst tačan i kvalitetan? Mislim da će ogromna većina na oba pitanja da odgovori sa ne, ali pitam se kako onda zaključujete da su linkovi dobri i prosleđujete ih tako brzo. Pretpostavljam će mnogi sada pomisliti na one Googlove statistike o tome kako ljudi čitaju sadržaj na Internetu, onih par sekundi na stranici i tako tome ali neko je jednom rekao “informacija nije znanje”. Par pokupljenih naslova, rečenica ili pokretnih ili statičkih sličica omogućava nam da ispadnemo pametni i zanimljivi u društvu ali nam ne omogućava znanje o tome kako i zašto se nešto desilo ili radi.

Upravo taj nedostatak otvara nov problem – samostalno kreiranje istine. “Potkovani” znanjem o nekim događajima i metodama mnogi blogeri kreću da pišu i kreiraju priče. Oni imaju pravo da misle i pišu i to pravo koriste. Oslobođeni su normi uređivanja (ili cenzure, kako mnogi to nazivaju), sami su svoji gospodari i plasiraju svoje ideje. Lepo je to kad pišete i mnogi vas slušaju, ali jedno je razmišljati u svojoj sobi, svom društvu i ubeđivati ih u neku vašu teoriju a drugo kada vas čitaju desetine, stotine ili hiljade ljudi. Veliki broj onih koji čitaju ono što napišete za sobom povlači i veliku odgovornost, a mnogi te odgovornosti nisu svesni.

Podsetiće me sad neko verovatno da komentari na blogovina sprečavaju zloupotrebu, ako napišete nešto pogrešno pojaviće se neko da vas ispravi i tako dalje i tako bliže. Možda je tako u teoriji, ali u praksi nikako nije. “Okamova oštrica” loše funkcioniše na blogovima, masa uvek prevlada i glas onih koji neku temu poznaju postane samo kap u moru koju više niko ne primećuje. “Istina” napisana na blogu polako odlazi u istoriju i postaje “njegova priča” (eng. hi(s)story) a prava istina je tu negde oko nas, ali često ne može da dođe do nas.

Jedan od poslednjih primera kloniranja, “šerovanja” i pucanja Okamove oštrice je i Facebook grupa posvećena fenomenu ogromnog Marsa. Uprkos svim komentarima, opisu grupe, diskusiji ljudi su uporno ignorisali reč “nemoguće” i tragali za Marsom veličine Meseca. Broj članova dostigao je 100.000, klonova koji ne čitaju & veruju koliko želite. Neko je imao pravo na svoje mišljenje napravio je grupu a ljudi su slepo verovali, nije blog ali situacija na blogovima uopšte nije bolja.

Internet sve više postaje deo stvarnosti i sve je više “običnih” ljudi. Pre 5, 10 godina bilo je ovde mnogo manje ljudi, a ljudi koji su bili na web-u bili manje više oni koji razmišljaju na sličan način. Kako se povećava broj korisnika sve je više loših stvari i na webu a uz mogućosti koje pruža te loše stvari lako dostignu ogromnu popularnost. Stalno smo svedoci novih “teorija”, jednostavnih objašnjenja komplikovanih fenomena, alternativnih tumačenja svega i svačega itd. Često su ta objašnjenja pisana jednostavnim i svima razumljivim jezikom, često osporavaju sve zvanično, poznaju najveće svetske tajne i uče vas pravoj istini. Mnogo ljudi im veruje a pojma nema ko iza toga stoji, često ih i ne interesuje ali neko je to rekao, mnogo ljudi je poverovalo pre njih i oni veruju.

U moru informacija teško je selektovati ono što vredi i što je tačno a naš obrazovni sistem (zastareo, od pre 50 godina), počev od obdaništa pa do doktorskih studija, ljude uopšte ne priprema na kritičko razmišlljanje i izbor pouzdanih informacija, naročito ne na Internetu. Svako je prepušten sam sebi i svom “osećaju” a ljudi su skloni jednostavnom i praćenju mase.

Naučni i novinarski metodi, i odgovornost koju povlače štampana izdanja, potpuno nestaju na internetu a oni koji nešto znaju često odustaju i gube se u masi onih “koji imaju svoje mišljenje”. Kreiranje istine i stvarnosti prepušteno je novoj formi online skandal majstora i alternativnih naučnika.

Prave informacije i istina su tamo negde, ali je sve teže do njih doći…