Ovih dana osvanule su vesti da će između 4 i 5 avgusta polarna svetlost biti vidiljiva u Srbiji, kada sam čula tu vest odreagovala sam skeptično, s obzirom da se ona pojavljuje samo u polarnim zonama. Međutim, pročitala sam vest da su naučnici rekli  da će od Mejna do Mičigena biti vidljiva svetlost. Kad se uzme u obzir da je geografska širina Mejna 44 stepena severne širine, Mičigena 43, a Srbija se nalazi između 41 i 47 stepena skepičnost je polako počela da opada. Nažalost, ostali smo uskraćeni za lepotu polarne svetlosti, kao i stanovnici Mičigena. Uzrok polarne svetlosti su dve manje oluje na Suncu koje su se desile par dana ranije. Poslednji put polarna svetlost je viđena u Srbiji pre 10 godina.

Nastanak polarne svetlosti

Na severu polarna svetlost se naziva Aurora borealis, a kada se javi na južnom polu Aurora australis. Aurora se javlja ili kao “difuzno svetljenje” ili kao “zavesa” koja se širi u pravcu istok-zapad. Preovlađuje zelena i crvena linija, obe linije potiču od zabranjenih prelaza atomskog kiseonika sa energijskih nivoa koji su (u odsustvu sudara) stabilni čime se objašnjava sporo paljenje i gašenje (0,5 – 1 s) aurorinih zrakova . Polarna svetlost je uslovljena magnetnim poljem Zemlje jer se svaka zavesa sastoji od brojnih paralelnih zrakova, usmerenih u pravcu lokalnog magnetnog polja. Svetolost nastaje kada se elektroni sa energijama u opsegu 1-15 keV na visini 80 – 150 km sudaraju sa atomima u gornjim slojevima atmosfere. Zemljino magnetno polje predstavlja štit koji ne dozvoljava da ove čestice ulaze u Zemljinu atmosferu i da izazivaju destruktivne posledice po ćelije i organizme. Kada čestice ulete u magnetno polje Zemlje, osciluju duž linija polja između severnog i južnog magnetnog pola. Posmatrajući oblik linija polja, postaje jasno da su čestice najbliže Zemlji upravo u blizini magnetnih polova gde je pojava najizraženija. Polarna svetlost se najčešće javlja u jesen i proleće zašto baš tad još uvek je zagonetka za naučnike.

Štetnost  solarnih oluja

Kroz istoriju primećeno je da polarna svetlost ima i negativne strane, ali to se dešava retko s obzirom da se polarna svetlost pojavljuje svake godine i da je do sad zabeleženo tri slučaja negativnog uticaja polarne svetlosti.

Septembar 1859. – Došlo je do snažne erupcije na površini Sunca, spržene su  telegrafske žice u Evropi i Severnoj Americi, izazvavši potpuni prekid saobraćaja, svetlost je bila jaka da je zabeležena na Kubi i Havajima. Ozonskom omotaču je trebalo četiri godine da se poravi pošto je solarna oluja smanjila nivo ozona u stratosferi za pet odsto. Ova događaj je poznata kao “Karingtonov događaj” .

Maj 1921. – Geomagnetna oluja imala je manje od polovine snage „Karingtonovog događaja”,  ali se  smatra da ako bi se ponovila oluja istog inteziteta kao i 1921 bio bi katastrofalni uticaj na Zemlju, 130 miliona stanovnika ostavila bi bez struje u Severnoj Americi, a zalihe vode trajale bi nekoliko sati.

Mart 1989. – Ova oluja se smatra relativno slabom, ali je uspela da ostavi šest miliona stanovnika Kvibeka devet sati bez struje, pošto je svojom snagom uspela da onesposobi transformatore u električnim centralama u Kanadi. Tada je polarna svetlost zabeležena i u Teksasu.