Ukoliko u ovom delu očekujete da čujete podatke koji su mi povereni i za koje sam obećala da ih neću nikome reći ili produženu verziju pesme „Idemo na Mars“, grdno ćete se razočarati.

Četkica za zube? Tu je. Knjiga za fiziku? Tu je. Pribor za pisanje? Tu je. Minđuše? Tu su. Farmerke? Tu su. Šestar? Tu je. Patike? Tu su. Šolja za kafu? Tu je. „Znakovi pored puta“? Tu su.

Pakujem se. Trpam stvari u svoj crveni koferčić, bacam, guram. Pripremam se za napuštanje svog kreveta, radnog stola, sobe, kuće, rodne planete na nekoliko dana. Krećem u daleki kosmos među nepoznate predele i bića. Suze mi naviru na oči, čelo mi se bora, tužne me misli more, rađaju se pitanja bez odgovora: da li imaju zube, češljaju li se, znaju li obrasce za ravnomerno usporeno rotaciono kretanje napamet, znaju li da rastave polinom X⁴+X²+1 na činioce, da li koriste digitron, žene li se, voze li džipove, koriste li fen, jesu li čuli za ciklus pesama o Marku Kraljeviću,… Sve ću to uskoro saznati.

Tamo gde je nekada zjapela praznina, sada je tanjir-put Zemlja-Mars. Svetski naučnici došli su do saznanja da je na Marsu moguć život. Sada se tamo zidaju gradovi, sela, naselja. Nekolicina učenika, a među njima i ja, na čelu sa profesorkom Milankom Ilić ima tu privilegiju da na par nedelja oproba školu koju su naši stanovnici izgradili na novonaseljenoj planeti. Čula sam samo da tamo ima bića koja se hrane biljkama i spavaju pod vedrim nebom, ali i da nisu brojna. Velikim svemirskim brodom putovaćemo do nove škole, a zajedno sa nama, ali u drugim brodovima putovaće naučnici, istraživači i porodice koje žele da se nastane tamo ili da odu na rekreaciju.
Naši ljudi, Zemljani, da ne kažem čoveci, sklopili su ugovor sa Marsovcima. Gostoljubiva bića dozvolila su im da se nastane tu, pod uslovom da ne zagadjuju planetu. Naši su oberučke prihvatili ponudu i sada se tamo uređuje prostor za život ljudi.

Beše vrela letnja noć, ali ne jedna od onih sparnih kakve kod nas umeju da budu, već noć kada je milina izaći u šetnju. Prolazeći kroz već odlično poznate ulice, roditelji su me dovezli do Gimnazije, mesta gde decu muče i teraju ih da menjaju imenicu nox, nocis, f. po padežima. Škola je bila obasjana, a kroz njene prozore videli su se ljudi koji su se užurbano kretali po unutrašnjosti. Auto se zaustavi i ja izađoh. Izljubila sam se sa roditeljima kao da krećem na front, a ne do planete preko puta. Ulica je bila pusta. Čudi me da nisam videla malog žutog psa koji se obično vrzma tu. Otvorila sam teška vrata, a sa unutrašnje strane stajao je čovek u teget odelu sa kravatom i prijatnim osmehom na licu. Poveo me je do krova zgrade, gde je bilo naše prevozno sredstvo, a tu je bio i deo vesele ekipe. Za tili čas nađoh se ponovo pod vedrim nebom, ali ne ispred, već na školi.

„Dobro veče!”

„Dobro veče, Tanja. Sedi i sačekaj; neki su došli, fali još par njih, pa krećemo. Sve informacije dobićeš u tanjiru”, izusti profesorka.

Moj pogles se pomeri ulevo za 600 i pred mojim očima ukaza se čudna prilika. Avion? Ne. Nautilus? Ne. Nojeva barka? Ne. Krilati pegazi? Ne. Leteći ćilim? Ne. Leteći tiganj? Ne. Prevozno sredstvo Kriptona i Školjka-boja? Ne. O, sto mu mrmota! Bio je to pravi pravcati brod, svemirski brod, leteći tanjir. izgledao je kao letelica iz crtanih filmova! Zamišljala sam ga svakako drugačije, samo ne ovako. Imao je oblik tanjira koji je bio prekriven staklom i stajao na šest čeličnih nožica. Isticao se ulaz do kojeg su vodile stepenice prekrivene crvenim tepihom. Nedaleko od ove veličanstvene tvorevine sedeli su, na svojim koferima, moj najbolji drug i komšija Stefan Đorđević Komša, dobroćudni “mafijaši” Veselin Pelić Veka i Petar Petrović Pera, Marko Jolić Jole sa Venovom zbirkom i Dimitrijević Dragana zvana Dragana Dimitrijević. Srdačno smo se ispozdravljali, i sedoh na posletku. Raspravljali smo o tome kako ovo čudo od tehnike radi, šta ga pokreće, koje je sada doba dana na Marsu, koliko se putuje i slično. U tim našim dubokim razmišljanjima prekinula nas je profesorka, naš vođa: „Pripremajte se polako, uskoro će i ostali. Ne brinite se ništa, dobićete sve informacije vrlo brzo. Ne plašite se“, osmehnu se i ode. Minut ćutanja. Sada nas je u tom spokoju prekinula grupa učenika koja je falila. Pod sjajem zvezda ukazaše se Jelisaveta Spasojević Jeka i njen tata Ivan, Ema Beslać i još nekoliko njih. Sada smo bili kompletirani i spremni za polazak, ali pre toga sledila su objašnjenja na sva naša, moram priznati, poprilično brojna pitanja. Tik uz stepenište stajala je profesorka dok smo se mi, kao mirna reka ukrcavali. Ćutke smo koračali crvenim stepeništem u koloni, jedan iza drugog.