Otrovan, gust dim, smrtonosni fisioni produkti i delovi reaktora leteli su do visine od par kilometara, a vetar je ovaj oblak smrti nosio dalje na sever, najviše prema Belorusiji, ali ubrzo će cela Evropa osetiti posledice.

Nakon eksplozije vatra se brzo širila, a prvi koji su krenuli u borbu protiv ove katastrofe bilo je 250 vatrogasaca. Niko od njih nije znao šta ih čeka, niti im je neko rekao, mislili su da je reč o običnom požaru, sličnom desetinama koje su pre toga uspešno pobedili. Ali ovog puta, njihov ljuti neprijatelj – vatra, imala je opasnog saveznika. Taj saveznik nije se mogao dodirnuti, nije se mogao videti, omirisati ali bio je tu i polako je počinjao da pokazuje svoje prisustvo. Radiacija je bila ekstremno jaka, a oni bez ikakve zaštite, ali uprkos velikim naporima i žrtvama uspeli su da do 5 sati ujutru ugase većinu požara. Na žalost, za sve njih ovo je bila fatalna noć, neki su tada izgubili živote a drugi su ostali da žive sa vrlo teškim posledicama radiacione bolesti.

Samo jezgro reaktora gorelo je još narednih 9 dana i nastavljalo je da emituje smrtonosno zračenje u atmosferu. Da bi to sprečili vlada SSSR-a poslala je ogroman broj vojnika, poznatih kao “likvidatori” da pokupe sav otpad oko rektora, vrate ga nazad i zatrpaju reaktor. Isto kao i njihovi prethodnici vatrogasci, ni ovi vojnici nisu znali šta ih čeka nit su imali odgovarajuću zaštitnu opremu. Tokom gašenja požara u jezgru reaktora helikopteri su bacili 5000 tona različitih materijala za gašenje vatre, zaustavljanje nuklearnih reakcija i zaštitu od zračenja.

Više od 24h nakon eksplozije naređena je evakuacija grada. Za samo dva i po sata svi stanovnici grada su evakuisani, ljudi su odlazili iz svojih domova ali nisu znali da se više nikada ne mogu vratiti nazad. Grad je ostao “zamrznut” u vremenu tog 27. aprila 1986. godine.

Ceo događaj bio je obavijen velom tajni, u SSSR-u a naročito van granica države. SSSR je dugo događaj čuvao u tajnosti. Tek kada su radioaktivni oblaci detektovani u jednoj nuklearnoj centrali u Švetskoj i velikog međunarodnog pritiska blokada informacija je morala da popusti. Radioaktivni oblak, nošen severnim vetrom, kretao se preko Skandinavije, Holandije, Belgije pa sve do Velike Britanije. Kasnije se proširio i na ostale evropske zemlje, i na kraju napustio je granice Evrope. Povećana radioaktivnost detektovana je i u Sevenoj Americi i Japanu. Ukratko – ne postoji država na severnoj hemisferi koja nije osetila posledice havarije u Černobiljske elektrane.

Ljudkse žrtve je nemoguće tačno proceniti. Podaci se kreću od par stotina (zvaničan stav SSSR-a) pa do više od 400.000, pa i milion ljudi koji imaju trajne posledice izlaganja prekomernom zračenju. Najvećem zračenju bilo je izloženo oko 400 radnika i vatrogasaca koji su se tog jutra borili sa upaljenim reaktorom, njih 30 umrlo je istog dana (28 od posledica radioaktivnosti), a 134 ljudi je umrlo kasnije od posledica radioaktivnosti. Svi ljudi, njih 116.000, koji žive u krugu od 30km od mesta nesreće je evakuisano. U periodu 1990 – 1995 preseljeno je još 210.000 ljudi koji su živeliu toj oblasti. Svi oni bili su izloženi prekomernoj dozi zračenja. Oko 226.000 ljudi radilo je na dekontaminaciji oblasti najuže oblasti oko reaktora (do 30km daljine) u periodu od 1986-1987 godine. Još oko 400.000 ljudi je kasnije boravilo u toj oblasti i bilo izloženo velikim dozama zračenja. Ukupan broj ljudi sa posledicama nikada neće biti poznat, a ljudi se masovno neće vraćati u ovu oblast sigurno još 300 godina, a po nekim procenama ljudi tamo ne mogu da žive narednih devet vekova.

20 godina kasnije

Za samo par meseci nakon nesreće sagrađen je “sarkofag” od betona, olova i čelika oko celog reaktora. Ovaj štit bio je relativno dobra zaštita od zračenja, ali to nije trajno rešenje. U planu je gradnja još jednog, novog i mnogo sigurnijeg “sarkofaga” koji bi bio trajno rešenje problema zračenja iz ovog reaktora. Preostala tri reaktora nastavila su da rade nakon nesreće ali su iz bezbenosnih razloga zatvoreni 2000. godine. Nakon ove katastrofe svi reaktori ovog tipa pretrpeli su velike tehničke izmene da bi se sprečila mogućnost slične katastrofe. Danas je u funkciji još 13 ovakvih reaktora (11 u Rusiji i 2 u Litvaniji).

Pravi uzrok nesreće ostaće nepoznat. Da li je u pitanju greška operatera, greška u konstrukciji, oba ili nešto treće verovatno se neće nikada tačno znati. Vlada SSSR-a smatrala je da najveći deo krivice snose glavni operateri rekatora, koji tada nisu ni bili u kontrolnoj sali već su spavali u svojim domovima i koji su ostavili svoje mlade kolege da sprovedu test reaktora (koji je po pravilu trebao da se obavi tokom dana, kada je kompletan tim operatera na poslu). Međunarodna komisija smatrala je da je glavni uzrok nesreće loša konstrukcija ovog tipa reaktora.

Ko je u pravu, verovatno i nije toliko važno. Jedino je sigurno da je najveći krivac za stradanje ogromnog broja ljudi neznanje, prikrivanje i neobaveštavanje ljudi o tome šta se dogodilo.

Napisano maja 2006. godine, povodom 20 godina havarije reaktora.
Tekst je kasnije izmenjen i dopunjen.

Literatura:

1. IAEA. Chernobyl Forum Report. Chernobyl Accident. Nuclear Issues Briefing Paper 22. Sep. 2005. World Nuclear Association, London. (http://www.uic.com.au/nip22.htm, link ne radi)
2. Kiddofspeed – GHOST TOWN – Chernobyl Pictures; Elena’s Motorcyle Ride through Chernobyl
3. The Chornobyl Nuclear Accident and its Ramifications
4. Chernobyl Accident, World Nuclear Association | Nuclear Power – a Sustainable Energy Resource
5. Facts About Chernobyl Disaster
6. Control The Nuclear Power Plant (Demonstration)
7. Seconds from Disaster – Meltdown in Chernobyl, National Geographics Channel
8. Battle of Chernobyl, Discovery Channel