Milutin Milanković – najčuveniji srpski naučnik

Osunčavanje planeta

Četri egzaktne oblasti kojima se Milankovć bavio na početku izgradnje svoje teorije su: sferna astronomije, racionalna mehanika, nebeska mehanika i teorijska fizika. Ove oblasti su mu dale mogućnost da u širokom rasponu zapazi niz zajedničkih problema i da nađe odgovarajuće područije svog naučnog rada.

Njutnov zakon opšte gravitacije predstavlja osnovu nebeske mehanike i kada bi se planete samostalno okretale oko Sunca za njih bi važio jednostavan oblik zakona gravitacije. Međutim, kako na svaku planetu utiču i ostale planete, dolazi do poremećaja utvrđene putanje. Takođe i sateliti planeta utiču na planete oko kojih se okreću. Ipak, vremenom se primena nebeske mehanike na planete i satelite dovela do velike svršenosti, ali to nije bio slučaj sa delovanjem i rasprostiranjem Sunčevog zračenja po okolnim nebeskim telima. Upravo je to podstaklo mladog naučnika da odabere naučno područije kojim će se baviti čitavog života.

P - precesija, N - nutacija, R - rotacija: izvor: Wikipedia

Ovde bi trebalo da se ukaže na nekoliko bitnih astronomskih pojava koje su bitne za osunčavanje planeta.

Precesija je “ljuljanje” ili tačnije klaćenje Zemljinih obrtnih polova. Otklon Zemljine obrtne ose od centra iznosi danas 23,5 stepeni, a vreme punog obrtanja iznosi 26000 godina. Ovaj ugao je ustvari odstupanje Zemljine obrtne ose od normale na ravan ekliptike. Taj ugao varira u granicama od 22,1 do 24,5 u periodu od 41 000 godina.

Nutacija daje sinusoidnu krivu za precesioni krug sa periodom od 19 godina.

Najbliža tačka na putanji planete od Sunca naziva se perihel, a najudaljenija tačka naziva se afel. U zavisnosti od položaja tačke prolećne ravnodnevnice u odnosu na ove dve krajnje tačke zavisi i dužina godišnjih doba. Zanimljivo je da je kod nas zima kada je Zemlja najbliža Suncu, a to znači da temperatura na zemlji uglavnom zavisi od ugla upadnih Sunčevih zraka.

Pored zakona nebeske mehanike Milanković je morao da koristi i zakone zračenja, odnosno prostiranja i apsorbovanja prispele energije. Posao su mu olakšali američki astrofizičari koji su 1913. godine izračunali vrednost solarne konstante. U svojim veoma zahtevnim proračunima Milanković je uzeo sve astronomske uticaje.

U svojim proračunima je uveo pojmove kao što su kalorična polugodina, (letnja: 23. mart – 23. septembar i  zimska: 23. septembar – 21. mart), pojam kaloričnog ekvatora i pojam solarne klime kako bi malo olakšao i onako previše složene račune.
Da bi matematički povezao i usaglasio mnoge faktore i parametre, Milanković je bio prinuđen da razvija svoju specifičnu matematičku teoriju. Širina i celovitost njegove njegove teorije dala joj je racionalnost i dugovečnost, bez obzira na kasnije novootkrivene činjenice i parametre. [1]

Ledena doba

U direktnooj vezi sa Milankovićevim matematičkim proučavanjem klime bilo je i pitanje redosleda nastanka i dužine trajanja pojedinih ledenih doba. Kada su se upoznali sa prethodnim radom našeg naučnika, naučnici Vladimir Kepen i njegov zet Alfred Vegner su se povezali i sprijateljili sa Milankovićem i imali odličnu i dugu saradnju. Radili su zajedno na pitanju promene klimatskog režima u geološkoj prošlosti Zemlje.

Pozvali su Milankovića da im se pridruži u pisanju velikog i stručnog dela “Klimati Zemljine prošlosti”. Milanković je trebao da svojom matematičko-fizičkom metodom ispita vekovne promene osunčavanja Zemlje tokom poslednjih više stotina hiljada godina. [1]

Milankovićevi ciklusi

Započeo je svoja izračunavanja, a posebnu pažnju je poklonio klimatskim promenama duž paralela na sledećim geografskim širinama: 65º, 70º i 75º,  za proteklih 650 000 godina. Grafička izlomljena linija je bila gotova 1923. godine i odmah je objavljena.

Životno delo

Kada je delo “Klimati geološke prošlosti” izašlo iz štampe 1924. godine, izazvala je veliku pažnju. Keper je uporedio Milankovićeve matematičke rezultate i rezultate nađene na terenu i uvideo da se oni odlično poklapaju. To je bio dokaz ispravnosti njegovog rada. Jasno je pokazano da je u poslednjih 650 000 godina bilo 11 ledenih doba i isto toliko međuperioda.

Prema Milankovićevim računima, precesioni ciklusi imaju veći uticaj  na pojavu ledenih doba na nižim nego na večim geografskim širinama, dok je obrnut slučaj sa nagibom zemljine ose. Za sve svoje rezultate je napravio precizne tablice i tako dao slikovit prikaz i jasnu predstavu klimatskih tokova tokom poslednjih milion godina Zemljine prošlosti.

Svoj rad Milanković je zaokružio svojim životnim delom: “Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba”. “Kanon” u bukvalnom smislu znači spis o nečemu što mora biti tako i nikako drugačije.

Ta knjiga je neverovatnom srećom sačuvana, jer je nekoliko dana nakon što je predata, 29 marta 1941. godine, Srpkoj akademiji nauka, počelo bombardovanje Beograda, baš kada je knjiga data na štampanje. Knjiga je kasnije pronađena ispod ruševina štamparije gde je pretrpela neka oštećenja, ali je sadržaj srećom u potpunosti sačuvan.