Svet nauke

Verovatno većina ljudi smatra da se do mnogih velikih otkrića i proboja u nauci došlo nekim istraživanjem, mukotrpnim radom. Da li je zaista tako ili se eureka momenat dešava i u slobodno vreme?

Mnogo ljudi ima predrasude kada zamišljaju ljude koji se bave naukom. Prve asocijacije su vezane za bele mantile, naočare, čudan pogled, epruvete… Toj slici su dosta pridonele književnost i film. Setimo se romana „Frankenštajn“ Meri Šeli, a potom je i nastala ekranizacija istoimenog romana 1931. godine. Za vreme Drugog svetskog rata imali smo vampira naučnika – Armanda Teslu u filmu „Povratak vampira“. Sve to je na neki način kulminiralo 1964. godine sa filmom „Dr. Strejndžlav“ Stenlija Kjubrika (ukoliko već niste, obavezno pogledajte ovaj film). Sve to je doprinelo stvaranju predrasuda da naučnici nemaju slobodno vreme, tj. da se oni gotovo nikad i ne odmaraju, već da su prebukirani eksperimentima. Srećom u nauci imamo veliki broj kontra-primera, a pozabavićemo se onim nekim najpoznatijim.

Eureka!

Arhime sa Sirakuze (287. p.n.e. – 212. p.n.e.) je sigurno jedan od najpoznatijih naučnika i izumitelja u istoriji civilizacije. Bavio se matematikom, fizikom i astronomijom. Prvi je izračunao približno vrednost broja Pi. Sigurno jedna od najpoznatijih naučnih anegdota koju svi znaju jeste ona u kojoj je Arhimed uzviknuo: „Eureka“. Kralj Hijero je naredio Arhimedu da otkrije da li ga je zlatar prevario i u njegovu zlatnu krunu ipak stavio srebra. Da bi se odmorio, Arhimed je legao u kadu punu vode. Kupajući se sinula mu je ideja na koji način će to uraditi. Primetio je da kada uđe u kadu istisne određenu zapreminu vode. Pošto nije smeo da rastopi krunu i prouči sastav, ovo je bila mnogo jednostavnija varijanta, potopiće krunu u kadu i izmeriti koliki nivo vode će izmeriti, a zatim će isti postupak ponoviti ovaj put sa istom količinom čistog zlata, ukoliko zapremina bude ista, zlatar nije prevario kralja.

Mikroorganizmi

Anton van Levenhuk (1632. – 1723.) je bio brusač stakla iz Delfta u Holandiji. Poznat je kao „Otac mikrobiologije“. Tokom profesionalnog posla brusača stakla zainteresovao se i za mikroskope i u slobodno vreme počeo da eksperimentiše sa njima. Prvo je radio na njihovom usavršavanju, i za to potrošio mnogo noći i slobodnog vremena. Odlučio je da posmatra mikroskopske fenomene i po prvi put uočio mikroorganizme, pored njih posmatrao je bakterije (Selenomade iz ljudskih usta), spermatozoe (zbog ovoga je imao problema sa sveštenstvom), mišiće.

Ipak se okreće!

Teško je ipak reći za stare astronome, da li su svoja otkrića ostvarivali tokom „radnog“ ili „slobodnog“ vremena. Ali treba izdvojiti Galilea Galileja (1564. – 1642.) koga mnogi smatraju ocem moderne nauke. Dok je Levenhuk koristio mikroskop za posmatranje mikroskopskih fenomena, Galilej je izradio teleskop kojim je posmatrao noćno nebo. Otkrio je četiri Jupiterova satelita, primetio Saturnove prstenove, faze planete Venere. Jedan od najvažnijih zaključaka do kojih je Galileo došao jeste da sva tela padaju istim ubrzanjem. Ovo je tek eksperimentalno provereno u vreme kosmičkih letova. Inače, Galilej ovo nije dokazao bacanjem tela sa tornja u Pizi (kao što piše u većini udžbenika), već puštanjem tela niz strmu ravan. U prethodnim brojevima je bilo više reči o Galileju i Međunarodnoj godini astronomije 2009.

Jabuke i gravitacija

Nema čitaoca koji kao mali se nije zapitao zašto kada skoči mora da padne na zemlju. 1666. godine za vreme velike kuge, mladi student sa Kembridža, Isak Njutn (1643. – 1727.), dolazi na imanje svoje majke kako bi se sklonio sa fakulteta dok epidemija ne utihne. Posle one Arhimedu, sigurno najpoznatija anegdota kaže da je Njutnu u trenutku odmora u voćnjaku pala jabuka na glavu. U to vreme se diskutovalo o neobičnoj sili koja drži nebeska tela na okupu da ne padnu jedna na druga, ali Njutn se prvi zapitao o jačini te sile, da ona sigurno nije samo ograničena na nebeska tela. Izgleda da je jabuka bila povod da dve decenije kasnije Njutn opiše zakone univerzalne gravitacije i zakone kretanja u najuticajnoj naučnoj knjigi „Matematički principi filozofije prirode“.

Grašak i geni

U nedostatku novca da dovrši studije na Filozofskom fakultetu u Olomucu, mladi Gregor Mendel (1822 – 1884.), biva primoran da postane fratar i upiše teološku školu u Brnu (Češka). Diplomirao je matematiku 1850. godine i pokušao je da se upiše na studije biologije, ali nije uspeo. Upravo u ovoj oblasti će dati najveći doprinos. U to vreme je bila moderna priča o varijaciji u vrstama. Mladi Mendel će u manastiru sedam godina saditi grašak i pratiti promene na vrstama. Otkriće neke od zakona nasleđivanja i postati rodonačelnik moderne genetike. Nažalost njegove doprinose će tek početi da cene u 20. veku.

Sve je relativno?

Verovatno najveća ikona nauke 20. veka je Albert Ajnštajn. Sigurno da je spisak svega što je Ajnštajn uradio predugačka za jedan tekst, ali da se fokusiramo na slobdno vreme. Pred 1905. godinu, Ajnštajn je slobodne noći provodio sa prijateljima uz duge diskusije sa prijateljima. Iz tih noćnih diskusija i ideja o kojima su diskutovali, Ajnštajn je 1905. godine objavio „Specijalnu teoriju relativnosti“, gde uvodi brzinu svetlosti u vakuumu kao najveću moguću brzinu, ekvivalentnost energije i mase itd.

Naravno bilo bi zanimljivo pozabaviti se i time kako uopšte dolazi do naučnih otkrića, i možda neverovatno zvuči, ali i do nekih velikih proboja tokom duge istorije nauke je došlo sasvim slučajno. O tome ipak neki drugi put…