NGC 1976; Orion, difuzna maglina, +4,0 mag; 1.600 s.g

Čudno je što astronomi starog i srednjeg veka nisu opazili Orionovu maglinu koja se inače vidi i golim okom. Čak ni Galilej nije uočio ovaj jedinstveni oblak iako je svojim teleskopom pomno osmatrao sazvežđe Orion. Tek 1618. god. astronom Cizates sasvim slučajno, tražeći po nebu komete, opazio je mali oblačak koji mu je možda i zasmetao u prvi mah.

Dobrim teleskopom mogu se videti zvezde u ovom oblaku gasa. To su mlade, tek rođene zvezde. možda, dok gledate oblačić u Orionu prisustvujete rađanju neke nove zvezde. Jer ova maglina je zvezdano porodilište. Većina ovih zvezda nakon nekoliko miliona godina završavaju svoj život u grandioznoj eksploziji. Za kosmičke pojmove one žive tek jedan tren.

M42 se nalazi na rastojanju od oko 1.600 svetlosnih godina. Ova maglina je najsjajnija difuzna maglina na nebu, vidljiva je golim okom.

Ona je glavni deo mnogo većeg oblaka gasa koji se nalazi u sazvežđu Oriona. Dimenzije ovog oblaka gasa su reda veličine od nekoliko stotina svetlosnih godina.

Orionova maglina je i sama za sebe veliki objekata na nebu. Njen prečnik je oko 30 svetlosnih godina. Ovo je takođe i jedan od najsjajnijih Deep Sky objekata, vidljiv i golim okom. Zbog ove osobine prilično je nejasno zbog čega je ovaj objekat uočen tek 1610. godine, kada je Nicholas-Claude Fabri de Peiresc, francuski advokat, usmerio svoj teleskop u ovaj deo neba. Još Ptolomej je napravio katalog sjajnih objekata ovom delu neba, ali u tom katalogu nije bilo i M42).