Od svojih prvih dana čovek teži da otkrije kako je nastao, koji su njegovi koreni i, naravno, zašto uopšte postoji. Ova, najstarija čovekova želja, želja za saznanjem navela ga je na razmišljanje i proučavanje ne samo nastanka ljudske vrste, već ide mnogo dalje u prošlost, u doba nastanka Zemlje, Sunca, pa čak i samog Univerzuma. Većina ljudi živi svoj svakodnevni život gotovo i ne misleći na stvari, materiju, oko sebe. Retko ko misli o materiji od koje je sačinjena Sunčeva svetlost, svetlost koja nam omogućava da živimo i budemo onakvi kavi jesmo, na prirodu gravitacije istog tog Sunca, na prirodu te sile koja nas drži vezane za našu zvezdu i ne dozvoljava nam da odlutamo negde u beskrajno prostranstvo Univerzuma, da ne krenemo na put "ka zvezdama". Naravno ovo su ogromna tela, Sunce mnogo puta veće od same Zemlje, ali postoje i sitne čestice, važnije i od nas i od Sunca, čestice od kojih smo i mi i Sunce sastavljeni i od čije stabilnosti zavisimo.

Zašto je priroda ovakva kakva je? Koji su koreni i sudbina Univerzuma? Da li će vreme jednog dana početi da teče unazad? Ima li konačnih granica ljudskom saznanju? Kako izgleda jedna crna rupa? Zašto pamtimo prošlost a ne budućnost? Zašto postoji Univerzum? Mnogo je ovakvih pitanja. Susrećemo se sa njima uvek, na svakom koraku. Samo jedan pogled na vedro, noćno nebo u nama pobuđuje misli o prostoru oko nas. Sama pomisao na to beskrajno prostranstvo koje nas okružuje, na milijarde godina koje su protekle pre, i koje će proći iza nas najčešće deluje zastrašujuće. Nalazimo se na jednoj maloj, plavoj planeti okruženoj beskrajnim beživotnim prostorom. Mi, ljudi smatramo da smo moćni, da raspolažemo svim moćima u prirodi, ali tek u susretu sa ovim prostranstvom vidimo koliko smo mali i bespomoćni. Univerzum, taj prostor oko nas, mi ne možemo nikako da utičemo na njega, njegovi zakoni, sve što se tu dešava, mi to nikako ne možemo da promenimo. Astronomija je jedna od najstarijih nauka. To je jedna univerzalan nauka. Za razliku od drugih nauka ona se ne bavi samo onim što se dešava na ovom našem plavom "zrnu" prostora, ona izučava celokupan univerzum. Isto kao i istorija, astronomija govori o prošlosti, ali ne prošlost na Zemlji, već o prošlost Zemlje, Sunca, Univerzuma. Istorija je ograničena na jedan mali deo vremena, na vreme od nastanka čoveka, za razliku od nje astronomija putuje još dalje u prošlost, nekoliko milijardi godina, do dana kada je naš Univerzum još bio beba, do trenutka njegovog rođenja. Još jedna je prednost astronomije nad istorijom – istoričari prošlost ne mogu da vide, dok u astronomiji mi smo svedoci prošlosti. Pogledajmo na noćno nebo. Sve zvezde koje vidimo mi ih vidimo onakve kakve su bili pre izvesnog broja godina. Ako pogledamo malo bolje možemo videti i galaksije. Dok gledamo Andromedu mi putujemo kroz prostor i vreme ka njoj. Vidimo je kakva je bila pre više od milion godina. Uz pomoć moćnih teleskopa možemo "putovati" još dalje u prošlost i videti objekte kakvi su bili pre nekoliko milijardi godina…

Podjednako udaljeni od atoma i od zvezda, mi proširujemo naše istraživačke vidike da bi smo obuhvatili kako ono što je veoma malo tako i ono što je nezamislivo veliko. Tragajući za korenima i sudbinom Univerzuma, mi govorimo o postojanju Boga… ili odsustvu Boga. Otiskujemo se u traganje za odgovorom na znamenito Ajnštajnovo pitanje o tome da li je Bog imao bilo kakav izbor pri stvaranju Univerzuma. Mi pokušavamo da otkrijemo "Božiji um", ali dolazimo do neočekivanog zaključka – Vasiona bez granica u prostoru, bez početka ili kraja u vremenu, i bez ičeg što bi Tvorac tu radio.