Spejs šatl Čelendžer

U kalendaru samo jedan dan nakon prve katastrofe američkog kosmičkog programa NASA, dogodila se još jedna velika katastrofa.

Samo 73 sekunde nakon poletanja, 28. januara 1986. godine, eksplodirao je spejs šatl Čelendžer (Challenger) na misiji STS-51-L. Od strahovite eksplozije, šatl Čelendžer raspao iznad voda Atlanstkog okeana, istočno od obale Florite, se u 11:38 h po lokalnom vremenu. U eksploziji je stradalo svih sedam članova posade.

Neposredno nakon eksplozije Čelendžera osnovana je specijalna, tzv. Rodžersova komisija, koju je imenovao predsednik Ronald Regan, sa ciljem da istraži uzroke koji su doveli do ove nesreće. Takođe je usledila i pauza od 32 meseca do sledećeg lansiranja nekog šatla.

Na čelu specijalne komisije, koju je činilo 13 članova, bio je Vilijam Rodžers (William P. Rogers), američki političar, diplomata i advokat, podpredsednik je bio Nil Armstrong, kosmonaut i prvi čovek na Mesecu, a jedan od članova bio je i Ričard Fejnman, teorijski fizičar i dobitnik Nobelove nagrade za fiziku. Nakon nekoliko meseci rada Komisija je objavila rezultate istrage.

Utvrđeno je da je raspad celog šatla počeo nakon što je mali, kružni gumeni prsten, koji se nalazio na desnoj raketi-nosaču na čvrsto gorivo, otkazao nakon poletanja. Otkazivanje ovog prstena izazvalo je rupu na spoju rakete-nosača koju je zatvarala. Ovo je omogućilo vrelom gasu pod pritiskom da iscuri i ošteti obližnji nosač rakete i spoljašnji rezervoar za gorivo. Oštećenje je dovelo do odvajanja desne rakete-nosača i pucanja spoljašnjeg rezervoara. Aerodinamičke sile su trenutno razbile šatl.

Kabina za posadu i mnogi drugi delovi šatla su kasnije izvučeni sa dna okeana. U procesu istrage nisu utvrđena tačna vremena smrti posade. Na osnovu stanja u izvučenoj kabini zna se da je nekoliko članova posade sigurno preživelo prvobitni raspad šatla. Položaj nekih prekidača sa “osiguračima” bio je promenjen u odnosu na fazu poletanja, utvrđeno je do promene nije moglo da dođe usred udara i vibracija već je neko od članova posade morao da promeni položaj prekidača. Smatra se da je prekidače pomerio pilot Majk Smit, u pokušaju da vrati električno napajanje. Drugi indikator da su neki od članova posade preživeli inicijalnu eksploziju šatla su tzv. PEAP (Personal Egress Air Pack) uređaji. Svaki od članova posade nosio je svoj PEAP uređaj, a zadatak ovih uređaja bio je da obezbede do 6 minuta vazduha u slučaju da vazduh u kabini nije dobar za disanje. Od četiri pronađena PEAP uređaja tri su bila aktivirana. To su bili uređaji Elisona Onizuke (Ellison Onizuka) i Judit Resnik (Judith Resnik). Treći uređaj, koji je pripadao Majklu Smitu (Michael Smith) takođe je bio aktivan, ali prekidač za njegovo aktiviranje bio je iza sedišta tako da se smatra da je njegov uređaj aktivirao drugi član posade, Resnik ili Onizuka.

Nažalost, šatl nije imao sistem za evakuaciju. Eksperimentalne misije šatla bile su opremljene modifikovanim sedištima za katapultiranje iz aviona SR-71 Blackbird a članovi posade nosili su specijalna odela pod pritiskom. Kada je šatl postao operativan za misije ova sedišta i specijalna odela su izostavljena (komisija formirana nakon eksplozije šatla Kolumbija tokom sletanja zaključila je da, zbog malog broja letova, upotreba šatla nikad nije trebala da bude proglašena “operativnom” već je morala da ostane označena kao “eksperimentalna”).

Kao glavne krivce za nesreću šatla Čelendžer, Rodžersova komisija označila je rukovodstvo NASA. Smatrali su da je rukovodstvo NASA još od 1977. godine znalo da dizajn rakete-nosača koji je radila kompanija Morton Tiokol uključialo potencijalno katastrofalnu grešku, ali nije propisno reagovala na to. Rukovodstvo je takođe ignorisalo upozorenja inženjera o opasnosti lansiranja pri niskim temperaturama.

Komisija je utvrdila da je eksploziju šatla Čelendžer izazvala loša otpornost materijala prstena na niske temperature.

Originalno ovaj let šatla Čelendžer planiran je za 22. januar 1986. godine. Međutim, zbog kašnjenja prethodnih misija lansiranje je prvo pomereno za 23, pa za 24. i na kraju za 25. januar. Loši vremenski uslovi na aerodromu za prinudno sletanje u Senegalu primorali su kontrolu misije da promeni “back-up” aerodrom na Kazablanku, ali kako ovaj aerodrom nije bio opremljen za noćno sletanje, poletanje je ponovo odloženo za 26. januar. Hladno vreme i loši vremenski uslovi na lansirnoj stanici ponovo odlažu poletanje za 27. januar. Tehnički problemi na šatlu još jednom odlažu poletanje, za 28. januar.

Prognozirana jutarnja temperatura za dan lansiranja bila je -1 C, minimalna temperatura na kojoj je dozvoljeno lansiranje.

U noći pre lansiranja vođena je “žestoka” rasprava o tome da li šatl Čelendžer treba da poleti ili treba ponovo odložiti lansiranje. Neki inženjeri su smatrali da je temperatura niska i da je rizik preveliki jer šatl nije predviđen da funkcioniše na tim temperaturama. Pojavila se i sumnja u izdržljivost gumenih prstenova ali bilo je onih koji su smatrali da će, ako jedan prsten otkaže drugi odraditi posao.

Temperatura tokom noći spustila se na -2,2 do -1,7 C, najniža temperatura tokom ranijih lansiranja iznosila je +12 C. Međutim, lansiranje šatla Čelendžer je odobreno.

Uzrok nesreće šatla Čelendžer i eksplozije u kojoj je poginulo svih sedam članova posade demonstrirao je Ričard Fejnman tokom televizijskog prenosa.

Prvi spejs šatl, Kolumbija, poleteo je 12. aprila 1981. godine. Ukupno NASA je imala pet šatlova. To su: Kolumbija, Čalendžer, Diskaveri, Atlantis i Endevor. Šatl Čalendžer je eksplodirao 73 sekunde nakon lansiranja, 28. januara 1986. godine, šatl Kolumbija raspao se 16 minuta pre sletanja 1. februara 2003. godine. U svakoj od ove dve nesreće poginulo je svih sedam članova posade.

Nakon gubitka 14 ljudskih života i dva od pet šatlova zaključeno je da su šatlovi vrlo rizični, pa je Nasa odlučila da šatlove povukli iz upotrebe 21. jula 2011. godine, posle više od 30 godina. Ukupno je bilo 135 lansianja, 133 uspešnih i dva neuspešna (Čelendžer i Kolumbija).