apolo11-pre-poletanja

Apolo 11: 50 godina kasnije

Na današnji dan, pre tačno 50 godina, tj. 16. jula 1969. godine u 9:32h po lokalnom vremenu (13:32 po Griniču), iz Kennedy Space Center-a lansirana je raketa nosač Saturn V. Na vrhu te ...
sunbathing

Sunčanje i/ili zdravlje? Izaberite sami!

Sunce, taj žuti disk koji svakoga dana putuje po plavom nebeskom svodu, je samo jedna od nekoliko milijardi zvezda rasutih svuda po praznom prostoru svemira. Ono je jedna sasvim obična ...
davinci

Leonardo da Vinči: Umetnik. Naučnik. Pronalazač.

Pišu: Jovana Savić i Jovana Stanimirović“Onaj ko isključivo ceni praksu bez teorije je poput moreplovca koji se ukrca na brod bez kormila i kompasa, ne znajući kuda se plovi.” - ...
crna-rupa-prva

Prva fotografija crne rupe!

Već nekoliko decenija, a može se reći i vekova, crne rupe privlače ogromnu pažnju kako naučnika tako i javnosti, kroz popularne tekstove, različite ideje i SF romane i (visokobudžetne) filmove.Do ...
dositej-obradovic

Dositej Obradović – srpski prosvetitelj i reformator

„Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!“Dositej ObradovićNa današnji dan 28. marta 1811. godine u Beogradu je umro najveći srpski prosvetitelj i reformator – Dositej Obradović. Sahranjen je ...
proposal

CERN – mesto gde je nastao “Internet”

Prvi World Wide Web Logo (Autor: Robert Cailliau)Prethodnih nekoliko godina imali smo prilike da često slušamo o CERN-u, LHC-u - i "najvećem eksperimentu čovečanstva", ulasku Srbije u punopravno članstvo, akceleratoru, ...

Zivot posle smrti

Termonuklearne reakcije igraju važnu ulogu u stabilnosti zvezda. Setimo se, na primer, da je početak sagorevanja vodonika odgovoran za zaustavljanje kontrakcije protozvezde. Odlivanjem energije oslobođene u termonuklearnim reakcijama u centru zvezde uspostavlja se stanje u kojem zvezda može da podnese ogromnu težinu svojih spoljnih slojeva.

Kad ostane bez nuklearnog goriva mrtvo telo sagorele zvezde u centru planetarne magline jednostavno se skuplja. Milijarde milijardi tona gasa koje sa svih strana vrše pritisak ka centru, neumoljivo lome i sabijaju zvezdu do veoma malih dimenzija. Uskoro će gasovi biti tako gusto složeni da će atomi unutar zvezde biti potpuno oljušteni.
Svima je poznato da se u normalnim uslovima atom sastoji od masivnog jezgra u centru oko kojeg kruže elektroni po svojim orbitama. Ali, duboko u unutrašnjosti umiruće zvezde male mase atomi su tako tesno zbijeni da se elektroni otkidaju od jezgara. Unutrašnjost zvezde sastoji se od jezgara koja plove u moru elektrona. Na kraju, kad gravitacija sabije zvezdu na veličinu ne veću od Zemljine, elektroni su tako gusto zbijeni da je pritisak koji oni stvaraju tako snažan da se može odupreti daljoj kontrakciji. Ti elektroni su tada tako gusto složeni da bi svaka dalja kontrakcija primorala dva elektrona da zauzmu isto mesto. U fizici se kaže da bi to bio pokušaj da dva elektrona zauzmu isto kvantomehaničko stanje, a to strogo zabranjuje zakon koji je nazvan Paulijev princip isključenja. Rezultujući pritisak koji zaustavlja dalju kontrakciju mrtve zvezde naziva se pritisak degenerisanih elektrona.

Pritisak degenerisanih elektrona može da izdrži zvezdu veličine 1,4 solarne mase. Prečnik jedne takve mrtve zvezde je oko 10.000 kilometara a njena gustina je ogromna – svaki kubni centimetar zvezdanog materijala ima masu od 60 tona.

Beli patuljci su najobičnija vrsta mrtvih zvezda u galaksiji. Svim zvezdama male mase, uključujući i naše Sunce, suđeno je da svoj život završe kao beli patuljci. U ostatku večnosti beli patuljci se hlade, postepeno zračeći svoju toplotu u okolni prostor. Jednog dana oni će se ohladiti na temperaturu okolnog prostora, i nastaviće potpuno beživotni da lutaju međuzvezdanim prostorom.

Većina zvezda malih masa život će završiti na ovakav način, ali neke od njih čeka zanimljiva sudbina.
Oko polovine zvezda koje vidimo na nebu nisu usamljene zvezde kao naše Sunce već dvostruke ili višestruke zvezde. Neka da su orbite dvojnih zvezda ogromne pa dve zvezde u sistemu prođu kroz sve etape evolucije bez ikakvog uticaja svog para, ali dosta često orbite su vrlo male. Kod takvih bliskih zvezda evolucija jedne zvezde može dramatično uticati na njenog pratioca. Ako je rastojanje između zvezda u dvojnom sistemu dovoljno malo gravitaciona sila patuljaste zvezde može da isčupa materijal, vodonik i helijum, sa površine svog pratioca. Na ovaj način materijal sa jedne zvezde napušta matičnu zvezdu i “otiče” kroz međuzvezdani prostor i pada na površinu patuljka.

Vremenom se “ukradeni” gas gomila na površini patuljka a to dovodi do povećanja temperature i pritiska. Uskoro ovaj nagomilan gas postaje tako vreo da će se vodonik na površini upaliti. Zvezda će naglo pojačati svoj sjaj deset hiljada puta dok termonuklearne reakcije, koje su se nekada, u mladosti, odigravale u njenom jezgru, besne na površini patuljka. Za udaljenog posmatrača zasijaće nova zvezda na nebu. Beli patuljak je postao nova.

at21fg01.JPG

Posle nekoliko meseci eksploziji je skoro došao kraj. Tokom eksplozije nova može da izbaci gasove u prostor. Količina materijala oduvana sa belog patuljka veoma je mala. Nove retko izbacuju više od približno desetohiljaditog dela solarne mase.

at21fg04.JPG

Način na koji otrgnuti materijal pada na površinu belog patuljka omogućava laku detekciju dvojnih sistema sa razmenom mase i eksperimentalnu potvrdu ovog scenarija. Zbog rotacije zvezda u dvojnom sistemu materijal ne pada direktno na površinu belog patuljka. Umesto toga, on ga “promašuje”, savija iza njega i ulazi u orbitu oko njega. Na ovaj način nastaje disk koji se naziva akrecioni disk. Zbog viskoznosti (unutrašnjeg trenja) gasa u ovom disku gas se sve više zagreva dok pada ka površini. Unutrašnji deo akrecionog diska postaje toliko topao da počinje da emituje vidljive, UV i X-zrake. U mnogim sistemima sjaj ovog diska je veći od sjaja koji emituje beli patuljak između eksplozija nova.
Do sada je u našoj galaksiji registrovan veliki broj nova, a takođe poznat je i veliki broj izvora X-zračenja koji su potencijalni beli patuljci oko kojih postoji akrecioni disk.

at21fg02.JPG

Tridesetih godina XX veka indijski fizičar S. Čandrasekar uspešno je objasnio proces formiranja belih patuljaka otkrivši da pritisak degenerisanih elektrona može da izdrži mrtvu zvezdu. On je takođe izračunao i maksimalnu masu zvezde koju ovaj pritisak može da izdrži. Ta granica se danas naziva Čandrasekarova granica i iznosi 1,4 solarne mase. Ovo je razlog zbog koga svi beli patuljci moraju imati masu manju od 1,4 solarne mase.

Ogromna većina zvezda koju vidimo na noćnom nebu slična je našem Suncu i sve te zvezde svoj život žive na već opisan način. Međutim, na nebu postoje i druge zvezde, plavičaste, blještavo sjajne zvezde čija je masa znatno veća od mase Sunca. Život tih zvezda je mnogo drugačiji i burniji.

Series NavigationPocetak krajaNestanak masivnih zvezda

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: