Nevidljiva ruka Adama Smita

U ekonomiji nevidljiva ruka je izraz koji ekonomisti koriste da bi opisali samoregulišuću prirodu tržišta, pa i privrede kao celine. Nevidljiva ruka je metafora osmišljena od strane Adama Smita u njegovom delu „Bogatstvo naroda“. Za Smita, nevidljiva ruka je kreacija sopstenog interesa, takmičarskog duha i ponude i tražnje svakog pojedinog učesnika na tržištu. Verovao je da nevidljiva ruka omogućava maksimiranje koristi svakog učesnika, kao i celokupne koristi (bogatstva) društva, pri čemu u dobijanju tog rezultata postojeća vlast nije učestvovala sa svojim intervencijama. To je postao osnov za nastanak laissez faire ekonomske filozofije (prevod: neka stvari teku kako teku).

Prema Smitovom shvatanju postoje dve ruke, vidljiva i nevidljiva. Vidljiva ruka se oslanja na poreze. Visina poreza se može odrediti dobrovoljno i isto tako naplatiti. Odgovornost za određivanje poreza je na vlasti. Zbog toga se to zove vidljiva ruka. Nevidljiva ruka se oslanja na cene i ona se formira na tržištu. Smitovo shvatanje nevidljive ruke, ali i funkcionisanja privrede izgledalo je otprilike ovako. Svaki pojedinac teži da postane bogatiji, gledajući samo sebe i svoj interes. Da bi povećao svoje bogatstvo on mora da izvrši razmenu na tržištu gde se to što nudi vrednuje. Ako svaka jedinka tako razmišlja, sledi da će na tržištu doći do zajedničkog povećanja korisnosti i bogatstva celog naroda.

Smit je bio religiozan čovek i nevidljivu ruku je video kao mehanizam kojim Bog upravlja univerzumom tako da se ljudska korist maksimizuje. U svojim spisima je naglasio da je potrebno da postoji određena struktura u društvu kako bi mehanizam postojao. Npr. imovinsko pravo mora biti jako. Takođe moralne norme moraju biti široko rasprostranjene, kao što su zabrane krađa i lažnih prikaza. Krađa je prema Smitu najgori zločin od svih, iako siromašan čovek krađom sebi može da poveća korisnost. Išao je toliko daleko u svojim izjavama da je govorio da je svrha vlasti da štiti bogate od siromašnih.

Danas se pod nevidljivom rukom smatra nešto sasvim određenije. Danas se podrazumeva da je to proces u kome se rezultati dobijaju na osnovu dejstva agenata prilikom čega oni deluju nezavisno jedan od drugog. Proces se dešava čak i kad agenti ne znaju za njega. Zato se i zove nevidljiv.

Adam Smit tvrdi da se najbolji rezultati ostvaruju na slobodnom (otvorenom) tržištu. Razlog je njegova pretpostavka da će kupci birati najniže cene, a investitori najviše profite. Zato će potrošači usmeriti investitore da investiraju u najprofitabilniju industriju. To su industrije koje proizvode dobra koja se najviše vrednuju od strane potrošača, pa dolazi do povećanja opšteg bogatstva ljudi.

Još jedan razlog zbog kog se najveći efekti nevidljive ruke ostvaruju na otvorenim tržištima jeste način razmišljanja učesnika. Zapravo radi se o kooperaciji učesnika na tržištu radi ostvarivanja zajedničkih interesa, iako učesnici nekad nisu ni svesni te kooperacije.

Teorija o nevidljivoj ruci je sigurno uverljiva i njena jednostavnost je takođe upečtaljiva. Nema sumnje da će svaki čitalac uspeti da je razume. Ona opisuje način na koji stvari funkcionišu. Međutim, čak i kad bi svi uslovi bili ispunjeni, pitanje je da li nevidljiva ruka dovodi do maksimizacije ljudkse koristi u ekonomskom smislu. Tu u pomoć priskače matematika u formi teorije igara.

U današnje vreme sve veću pažnju fizičara, ali i po nekog ekonomiste zaokuplja ekonofizika. Ekonofizika je malda naučna disciplina koja se bavi rešavanjem problema sa kojima se susreće u ekonomiji, a najviše n vezanih za tržišta (i to finansijska). Pošto nevidljvia ruka deluje kako u privredi, tako i na tržištu, može se reći da će zadatak ekonofizičara biti i odgonetanje tajne Smitove nevidljive ruke. Po do sadašnjem shvatanju i znanju možemo reći da je nevidljiva ruka mehanizam koji dovodi do ostvarivanja izuzetnih rezultata i koristi za sve učesnike na tržištu, a da pritom ni sami nisu toga svesni. Verovatno postoji određena zakonitost koja opisuje nevidljivu ruku i njen način funkcionisanja. Kako taj mehanizam funkcioniše, to je na ekonofizičarima da otkriju.