"Kiša" Perseida iznad Pirineja

Stižu zvezde padalice - meteorski roj Perseidi 2018

Svake vedre noći, ako odete negde daleko od svetla grada i ako ste dovoljno strpljivi možete da vidite nekoliko meteora svakog sata. Meteori, ili zvezde "padalice", kako su u narodu poznate, ...
soda-bikarbona

Mućnuti glavom bez sode bikarbone

Soda bikarbona bez aluminijuma sve leči! I kancer i kandidu, poboljšava probavu, čisti akne, a uz pomoć nje može i da se smrša! Hm… Ali zašto samo kod mene nije ...
TLE2004-Triple1x

Totalno pomračenje Meseca - 27. jul 2018

Za ovu nedelju nebeska mehanika "pripremila" je totalno pomračenje Meseca, i to najduže u ovom veku. Pomračenje počinje 27. jula u 19:14 h po našem vremenu i trajaće sve do ...
201px-Apollo_11_insignia

Apolo 11: 49 godina posle prve razglednice sa Meseca

Na današnji dan, 16. jula 1969. godine u 9:32h po lokalnom vremenu (13:32 po Griniču), iz Kennedy Space Center-a lansirana je raketa nosač Saturn V. Na vrhu te rakete nalazio ...
vuk-karadzic

Vuk Stefanović Karadžić – reformator srpskog jezika i velikan srpske književnosti

"Ja sam do sada nekoliko puta u Srbiju dolazio s punom glavom i torbom rodoljubivih planova samo zato da bi narodu što na polzu služiti mogao, pa kad sam video ...
Novine_a2

Odeljenje i Departman za fiziku na NNB10

Gimnazijsko Odeljenje za učenike sa posebnim sposobnostima za fiziku počelo je sa radom u školskoj 2003/04. godini, u okviru Gimnazije „9. maj“ u Nišu. Naredna generacija „specijalaca“ upisala je prvi ...

Hirošima i Nagasaki – “Rat je dobijen, a mir?”

atomicbomb

Pre tačno 73 godina, tačnije 6. avgusta 1945. američki avion bombarder bacio je jednu jedinu bombu na japanski grad. Taj grad bila je Hirošima, a posledice te bombe pamtiće generacije ljudi širom sveta. Bila je to atomska bomba, bomba koja je u trenutku obrisala sa karte ceo jedan grad. Tri dana kasnije, još jedna bomba i nestao je još jedan grad. Rat je dobijen, a mir?

Istorija nastanka atomske bombe počela je mnogo pre II svetskog rata. Verovatno niko nije ni slutio da će jedna rečenica izgovorena poslednje godine I svetskog rata svoj pravi smisao pokazati tek nekoliko decenija kasnije, na kraju II svetskog rata.

Upravo tada, dok se I svetski rat bližio kraju jedan fizičar Ernest Raderford postavljao je osnove onoga što će dovesti do kraja rata koji će početi tek za nekoliko decenija. Udubljen u svoja istraživanja Raderford je jednom potpuno zaboravio da se pojavi na sednici Komisije stručnjaka, na kojoj su generali i vojni stručnjaci od njega očekivali da čuju savete o novim metodama odbrane od neprijatelja. Kada je kasnije od njega zatraženo da objasni izostanak, odgovor je bio onakav kakav dolikuje jednom naučniku: “Radio sam na eksperimentima, prema kojima se može naslutiti da atom može biti razbijen ljudskim umećem. Ako se dokaže da je to tačno, onda je takvo otkriće daleko važnije nego ceo vaš rat.

Eksperiment kojim je E Raderford pokazao strukturu atoma

Eksperiment kojim je E Raderford pokazao strukturu atoma

Tada, ovo objašnjenje sigurno nije delovalo ubedljivo, ali pokazalo se istinitim mnogo ranije nego što je iko i očekivao.

Par meseci kasnije, juna 1919, dok su u Versaju tekli pregovori o okončanju rata, Raderford je objavio radove o svojim eksperimentima u kojima je dokazao da je san alhemičara ostvariv – bombardovanjem alfa česticama preveo je jedan element u drugi. Vrata “rudnika” nezamislive energije su pronađena, trebalo je samo pronaći ključ.

Prve najave pronalaženja ključa pojavile su se 1930. godine u radovima V. Botea i H. Bekera, u Nemačkoj. Dve godine kasnije bračni par Žoliot-Kiri u Parizu daju nov doprinos traganju. Oni su bili jako blizu otkrića, ali nisu uspeli da pronađu pravo rešenje. Iste godine, samo par meseci kasnije, u Raderfordovoj laboratoriji, fizičar J. Čadvik izvršio je seriju eksperimenata i pronašao ono što njegovi prethodnici nisu videli. Otkriven je neutron, ključ riznice koji je nedostajao.

Ključ rudnika energije bio je u rukama fizičara ali nisu znali kako da ga upotrebe. Bez obzira što nisu znali kako ključ radi, slutili su opasnost. Bile su to loše godine u svetu. Hitler je učvršćivao vlast, veliki broj naučnika proteran je iz Nemačke, cela Evropa strahovala je od Hitlera i Trećeg Rajha, ali fizičare nije plašio Hitler već, kako je rekao P. Lanžven: “Hitler? Taj će kao i svaki tiranin u dogledno vreme slomiti vrat. Mene mnogo više brine nešto sasvim drugo. Nešto što može svet, ako padne u pogrešne ruke, više ugroziti nego ta efemerna budala. Nešto čega se mi, nasuprot njemu, nikada više nećemo moći osloboditi: neutron.

Fizičari su slutili opasnost, nazirali su moći koje poseduje oružje koje drže u rukama, znali su da to oružje ne sme da padne u pogrešne ruke. Ali, za takvu moć pogrešne su svake ruke. Srećom moć je bila toliko velika da niko nije verovao da je ona stvarno na dohvat ruke.

Ovo nerazumevanje moći neutrona potpuno je razumljivo ako se sagleda cela situacija u fizici tog doba. U SAD su već u veliko bombardovali atome teškim projektilima. Projektili su, u tada najmoćnijim, akceleratorima ubrzavani i usmeravani na atome mete. Rezultata nije bilo. Artiljerija kojom su fizičari opsedali atomsko jezgro bila je sve moćnija ali zidine tvrđave nisu popuštale. Tvrđava koju je sagradila priroda čuvala je tajnu atomske energije. Ideja da neutroni, koji nemaju naelektrisanje, mogu da učine ono što teški projektili nisu mogli bila je suviše fantastična da bi se u nju moglo poverovati. Ideja je izgledala isto onako kako bi izgledalo kada bi neko vojnim trupama, koje uzalud bombarduju bunker teškim kalibrom, predložio da osvajanje probaju ping-pong lopticama. Neutroni su bili ping-pong loptice, ali izuzetno moćne loptice, dovoljno moćne da osvoje ono što teška artiljerija nije mogla.

Punih sedam godina trebalo je da prođe dok fizičari nisu saznali kako da na pravi način koriste ove ping-pong loptice, i otvore riznicu energije. Sedam godina neutroni su cepali atome u Parizu, Kembridžu, Cirihu i Berlinu a niko nije saznao kako da otvori bravu.

Teško je objasniti taj period. Fizičari su bili na pragu ogromnog otkrića, a niko nije mogao da pređe taj prag. Na sreću, političari nisu saznali kakvo ubojito sredstvo imaju na dohvat ruke. Šta bi bilo da je lančana reakcija pravilno protumačena još 1934. godine, kada je prvi put izvedena u Rimu? Da li bi Musolini i Hitler prvi izgradili atomsku bombu? Srećom, nikada nećemo saznati odgovor na ova pitanja.

Radovi Lize Majtner i Oto Hana sa jedne, i bračnog para Žolio-Kiri i Pavla Savića sa druge strane dali su nagoveštaj otkriću lančane reakcije, ali pravih rezultata i objašnjenja nije bilo. Godine 1939, mnogo iskusniji fizičar Enriko Fermi otkrio je umnožavanje neutrona u uranu i eksperimentalno potvrdio da je nuklearna lančana reakcija stvarno moguća.

Te godine politička situacija u svetu nije bila ohrabrujuća. Uticaj Hitlerovog totalitarnog režima osećao se i u naučnim krugovima. Fizičari koji su ostali u Nemačkoj radili su na sličnim projektima kao i oni u Britaniji, Francuskoj i Americi. Predvođeni Hajzenbergom, sopstevnom voljom ili pod pritiskom države, oni su radili na razbijanju jezgra i pravljenju atomske bombe.

Znali su to njihovi prijatelji, kolege, učenici ili profesori iz ostalih zemalja. Fizičari u Nemačkoj pružali su otor pravljenju atomske bombe, ali taj otpor izgledao je onima napolju suviše blag. Nešto su morali da preduzmu, nisu smeli da dozvole da Hitler napravi prvu atomsku bombu. Rat je bio na pomolu , a ratovi su vreme kada fizičari imaju pune ruke posla, vreme kada je fizika beležila značajan napredak i otkrića. Mesec dana pre napada na Poljsku, tj. 2. avgusta 1939. godine, Albert Ajnštajn i mnogi drugi poznati fizičari potpisali su pismo upućeno predsedniku SAD, Frenklinu Ruzveltu. U pismu su ga savetovali da SAD moraju da omoguće intenzivna istraživanja u oblasti atomske energije i konstruisanja atomske bombe, istovremeno su ga upozoravali da nemačka već radi na tom projektu.

Počele su pripreme za pravljenje atomske bombe. Bilo je mnogo priprema, trebalo je obezbediti materijal, uranijum i plutonijum, sakupiti najbolje fizičare, naći rešenje za konstrukciju bombe, obezbediti tajnost i sigurnost programa. Rat je već besneo u Evropi a fizičari su nastavili svoja istraživanja. Decembra 1940. godine Dž. Čedvik je potvrdio da atomska bomba može biti napravljena, uskoro.

Godinu dana kasnije, 7. decembra 1941 godine, Japan je bez objave rata napao Perl Harbor i naneo ogromne gubitke mornarici SAD. Četiri dana kasnije Nemačka je objavila rat SAD. SAD je ušla u II svetski rat, atomska bomba postala je jedan od najvažnijih projekata.

Dr. J. Robert Oppenheimer (snimljeno 1945. godine)

Dr. J. Robert Oppenheimer (snimljeno 1945. godine)

Avgusta 1942. godine pokrenut je projekat Menhetn. Projekat koji je imao samo jedan cilj – napraviti atomsku bombu pre Nemaca. Prvi put u istoriji nauke sva istraživanja su postala najstroža tajna, ništa nije smelo da se javno objavi. Fizičare je u ovom poslu predvodio Robert Openhajmer, ali ovo više nije bila nauka, bila je to vojna operacija. Glavni čovek projekta bio je Lesli Ričard Grouvs, vojnik po pozivu. Neposredno pre početka projekta Gruvsu je dodeljena komanda na frontu, ali unapređen je u generala i odlučeno je da ostane u zemlji i rukovodi projektom Menhetn. Razočaranog generala možda je utešila činjenica da je komandovao u bitci koja može da odluči ishod II svetski rata.

Pre početka rata naučnici anglosaksonskih zemalja osetili su potrebu za čuvanjem tajne o istraživanjima koja su u vezi sa pravljenjem atomske bombe, ali način rada u okviru projekta Menhetn ni najmanje nije ličio na metod naučnih istraživanja koji su poznavali od ranije. Vojna komanda projekta naredila je da svaka mala oblast istraživanja mora da bude izolovana od ostalih, između prostorija nalazili su se neprovidni zidovi, tako da jedno odeljenje nije imalo ideju o onome šta rade ostali. Uvid u ceo projekat smelo je da ima jedva 12 ljudi, od ukupno 150.000 ljudi koji su radili na projektu Menhetn. Vojne vlasti su išle toliko daleko da je samo jedan mali deo zapošljenih znao na čemu zapravo rade. Većina saradnika uopšte nije imala ideju koja je osnovna namena njihovih istraživanja i izračunavanja. Ovakav način rada dosta je otežavao istraživanje i loše je uticao na motivaciju istračivača. Jedan od većih problema javio se u odeljenju za izračunavanja. Zbog toga što nisu znali čemu služe njihovi proračuni zapošljeni su bili nezainteresovani za posao i proračuni su sporo napredovali. Tek kada su vojne vlasto dozvolile R. Fejnmanu da kaže saradnicima na čemu zapravo rade, uspesi odeljenja su višestruko porasli, a mnogi istraivači su dobrovoljno nastavljali da rade i nakon isteka radnog dana.

The Chicago Pile 1 – E. Fermi (prvi redu levo) i njegov tim koji je 2. decembra 1942 pokrenuo prvu lančanu reakciju na Univerzitetu u Čikagu

Svako ko je u to vreme živeo u jednom od tri “tajna grada” Ouk Ridžu, Hamfordu ili Los Alamosu, morao je da se podvrgne cenzuri i informacije o poslu drži u tajnosti, čak i od svojih najližih. Vojska je razvila ceo mehanizam praćenja i kontrole istraživača. Koliko pažnje se poklanjalo čuvanju tajni pokazuje primer Nilsa Bora. Kada je Bor stigao u Njujork pratila su ga dva engleska službenika tajne policije. Bez njihovog znanja pratila su ga još dva specijalna agenta Menhetn projekta, a uz sve to pratila su ga još dva detektiva FBI.

Bili su ovo izuzetno teški uslovi za rad, ali cilj koji su naučnici postavili bio je važniji od ovih, za njih totalno neprihvatljivih uslova za rad.

Tokom naredne 1943. i 1944. godine do istraživača su počele da stižu vesti o tome da Nemačka nije ni blizu pravljenja atomske bombe. Ovo je bila radosna vest za istraživače. Njihov jedini motiv za pravljenje ovog opasnog oružja bila je ravnoteža Hitleru, sada kada se zna da Hitler ne može da napravi atomsku bombu, ona nije potrebna ni SAD. Međutim, to je bilo mišljenje istraživača, vojska i političari nisu tako mislili. Naravno, niko od istraživača nije želeo da prekine projekat, svi su videli mnoge pozitivne efekte ovakvih istraživanja. Radili su na novom izvoru energije, i to se nikako nije smelo zaboravili. Ali, znali su i to da njihova istraživanja mogu da budu zloupotrebljena. Pre ili kasnije atomska bomba biće gotova, a kada bude napravljena neko će je nekada sigurno upotrebiti.

Maja 1945. godine kapitulirala je Nemačka ali rat sa Japanom je nastavljen, kraj nije bio na vidiku. Projekat Menhetn bližio se cilju. Par dana nakon kapitulacije Nemačke izabrani su Japanski gradovi, ciljevi za prvu atomsku bombu.

Nepune tri godine nakon početka projekta, 16. jula 1945. godine testirana je prva bomba. Ova atomska bomba eksplodirala je blizu Alamgarda, Novi Meksiko. Testiranju bombe prisustvovali su predstavnici vojske i jedan mali broj naučnika koji su radili na projektu, mnogi drugi ni tada još nisu znali na čemu su radili.

Kada je bomba ekspodirala Openhajmeru su kroz glavu prošli stihovi iz jednog indijskog epa:

“Ja sam smrt, koja sve uništava,
Onaj koji preti svetovima.”

Ovako je govorio Sri Krišna, Uzvišeni gospodar nad sudbinom smrtnika. Openhajmer je bio samo čovek, ali čovek koji je stvorio nešto moćno, previše moćno.

Grad Hirošima - posle eksplozije

Grad Hirošima – posle eksplozije

Nakon uspešne probe vojska i političari bili su odlučni u nameri da upotrebe bombu. Kraj rata u Japanu se još nije nazirao, a SAD su želele osvetu za Perl Harbor. Predsednik Truman je 24. jula obavestio sovjetskog predsednika Staljina o postojanju atomske bombe i namerama SAD. Japanu je ponuđen još jedan ultimatum za predaju, rok je bio 3. avgust.

"Mali dečko" (Little Boy) prva atomska bomba bačena na Hirošimu

“Mali dečko” (Little Boy) prva atomska bomba bačena na Hirošimu

Predaje nije bilo. Za 6. avgust izabran je cilj – Hirošima. Rano ujutru mala grupa aviona letela je prema gradu. Jedan od njih nosio je “Malog dečaka“, kako je nazvana prva atomska bomba. Videvši da se gradu približava mali broj aviona znak za vazdušnu opasnost nije dat, zbog štednje goriva Japanski lovci nisu poleteli. Američki avioni nadletali su grad, a onda u 8:15 sati po lokalnom vremenu, bomba sa 60 kilograma uranijuma odvojila se od aviona bombardera B29A. Padala je 57 sekundi i eksplodirala na visini od oko 700 metara. Eksplozija je bila strašna, progutala je grad star pet vekova. Sve što se našlo u krugu od 1,6 kilometara više nije postojalo, totalno uništenje. Požari su zahvatili površinu od 11,4 km2. Oslobođena je energija od 13 kilotona TNT. Kompletna infrastruktura grada bila je uništena. Tokom prvog minuta stradalo je oko 66.000 ljudi, a povređeno 69.000 ljudi. Pre napada u gradu Hirošima živelo je 255.000 ljudi. Tokom naredna dva dana broj žrtava je dostigao 90.000. Tokom prvih mesec dana umrlo je oko 166.000 ljudi.

Počela je nova era u istoriji ratova, era oružja za masovna uništenja. Pogledajte simulator dejstva i uništenja atomske bombe.

Bela kuća je u dnevnom izveštaju 6. avgusta obavestila javnost da je najveća bomba koja je ikada korišćena u istoriji ratovanja bačena na Hirošimu, značajnu japansku vojnu bazu.

Bombarder "Enola Gay" nakon izbacivanja atomske bombe

Bombarder “Enola Gay” nakon izbacivanja atomske bombe

Ni ovde nije bio kraj. Japan se nije predavao, a SAD su želele da svet stekne utisak o ogromnom arsenalu ovakvog oružja. Tri dana kasnije, u 11:01 sat avion B29 izbacio je drugu atomsku bombu. Ovog puta meta je bio grad Nagasaki. Ova bomba bila je tehnički drugačija i manja od one prve, ali efekti su bili slični. Padala je 43 sekunde i eksplodirala na 470 metara iznad površine. Snaga eksplozije bila je 21 kiloton TNT, temperatura je dostigla 4.000 stepeni, a vetar brzinu od 1.000 km/h. Bomba je sadržala “samo” 6,4 kilograma plutonijuma. U trenutku je ubijeno 80.000 ljudi, svaki treći stanovnik Nagasakija, još 60.000 je teško povređeno.

Kako su ova dva grada izgledala posle eksplozije prve i druge atmoske bombe, a kako izgledaju danas možete da pogledate u tekstu koji je objavio Reuters.

Japan se predao, rat je dobijen, ali opet se pitamo – da li je dobijen mir? Cepanje atoma, o kome je Raderford govorio na kraju Prvog svetskog rata, pokazalo je svoju pravu snagu. Svi prethodni ratovi, sva prethodna oružja su beznačajna u poređenju sa atomskom bombom.

Kraj Drugog svetskog rata bio je početak novih problema, novih političkih podela, a u toj podeli važnu ulogu igrala je upravo atomska bomba. Srećom, nikada više nisu upotrebljene ali političari često o njima govore.

Fizičari su se našli u sličnoj situaciji kao nekad Alfred Nobel. Ciljevi su bili moralni, ali krajnji rezultati nisu. Osećanja su bila pomešana, ponos i tuga. Niko nije znao šta da misli i kako da se ponaša. Ajnštajn je već odavno žalio zbog potpisa na pismu koje je značilo početak pravljenja bombe, tog jedinog doprinosa koji je dao stvaranju ovog užasnog oružja. Fizičari su pomogli u stvaranju tog oružja da ga neprijatelji čovečanstva ne stvore prvi, dali su ključ od rudnika energije u ruke koje su delovale prave, ali kad je reč o velikoj moći prave ruke lako postanu pogrešne.

Posle rata krenula je trka u naoružavanju. SAD je pravila sve više i više bombi. Rusi su bili u velikom zaostatku. Tek 1949. godine testirali su prvu atomsku bombu.

Trka je nastavljena, dojučerašnji saveznici postali su neprijatelji. Amerikanci, Britanci, Rusi – bombi je bilo sve više i više, bile su sve jače i jače. Istovremeno tekao je i razvoj još moćnijih bombi. Predvođeni fizičarem E. Telerom u SAD je napravljena još razornija termonuklearna, tj. hidrogenska, bomba.

Snaga onih bombi u Hirošimi i Nagasakiju postala je zanemarljivo mala u poređenju sa novim bombama. Dostignuta je snaga od nekoliko megatona, pa desetak pa sve do 58 megatona TNT. Bila je ovo nezamisliva razorna moć. Video snimke više od 200 nuklearnih proba koje su izvršile SAD možete da pogledate na ovom Youtube kanalu.

Danas, u eri nuklearne energije, eri posle Hirošime, Nagasakija, Černobilja, istraživanja idu dalje. Atomske bombe su odavno postale sredstvo za procenu vojne moći jedne države, snažno političko oružje. Velike sile su izvukle pouku i verovatno to oružije neće više nikada upotrebiti, ali sve više je malih država koje poseduju moć nuklearne energije. Energija atomskog jezgra postaje sve dostupnija, a samim tim opasnost je sve veća.

Tu nije kraj. Fizičari nastavljaju istraživanja, otkrivaju nove i moćnije izvore energije. Cilj istraživanja je miroljubiv, cilj je dobrobit ljudskog društva, dobijanje novih izvora energije, lečenje bolesti, istraživanje tajni prirode. Međutim, ako ta energija, ta snaga koja omogućava da sijaju zvezde nekada bude iskorišćena u pogrešne svrhe rezultati i posledice mogu biti katastrofalni. Nadajmo se da će fizičari i drugi naučnici ostati jedini vladari energije zvezda i da političari i generali više nikada neće odlučiti da tu moć upotrebe za ubijanje i uništavanje.

Reference:

  • Robert Jung, Svetlije od hiljadu Sunca – sudbina atomskih istraživača, Narodna knjiga, Beograd (1987)
  • Albert Ajnštajn, Rat je dobijen, ali ne i mir, Out of My Later Years, New York, Philosophical Library (1950)
  • Albert Ajnštajn, Atomski rat ili mir, Atlantic Monthly, Boston (1945)

(Fotografije: Manhatten Project VoicesNuclear Weapon ArchiveThe Hiroshima Panorama ProjectTopyaps,

Tekst je prvi put objavljen avgusta 2007. godine

4 Comments
  1. avatar 21. 02. 2009.
  2. avatar 10. 08. 2010.
  3. avatar 06. 08. 2015.
  4. avatar 13. 08. 2016.

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: