Velika prevara: The great global warming swindle

Neprijatno sam iznenađen time što je dokumentarc “The great global warming Swindle” (GGWS) i u domaćoj javnosti prihvaćen bez ikakve kritike i ikakvog kritičkog tumačenja. Mada, to možda i ne čudi pošto su ljudi, naročito na ovim prostorima, gde se sudaraju zapadni racionalizam i istočni misticizam, skloni lakom prihvatanju različitim teorijama zavere (koliko god dve teorije zavere bile u suprotnosti, obe će lako naići na iste pristalice). Domaća blogosfera takođe nije imuna na podatke i zaključivanje koji su bazirani na stavovima i propagandi koje zastupa pomenuti dokumentarac ili upravo na njemu.

Neću da ulazim u debatu o tome da li je globalno zagrevanje ubrzano ljudskim delovanjem ili ne, ta debata izlazi iz domena nauke. Moglo bi se reći da je ta debata više u domenu politike nego nauke, pa ću i ovaj dokumentarni film tumačiti iz tog aspekta, tj. prema poznatoj izreci “Informacija vredi onoliko koliko vredi i njen izvor”.

U skladu sa tim svi relevantni činioci pokazuju da pomenut film spada u grupu “dokumentarnih” serija i filmova gde spadaju “Zeitgeist”, “What The (Bleep) Do We Know!?” i slični (za neupućene – reč je o “školskim” primerima anti-naučnih dokumentarnih filmova).

Rekao sam da je debata o globalnom zagrevanju u domenu politike pa je red da vidimo i ko su glavni akteri. Sa jedne strane su Al Gor (dobitnik Nobelove nagrade za rad vezan za globalno zagrevanje, podpredsednik Bila Klintona) i veći deo naučne javnosti, a sa druge Džordž Buš (bivši predsednik SAD, poznat kao neko ko je biznisom dosta vezan za naftnie kompanije), Džon McCain (predsednički kandidat, čovek koji je u kampanji javno govorio o “mitu o globalnom zagrevanju” i čovek koji je delimično bio protivnik evolucije i zalagao se za inteligentni dizajn, naravno pripadnik iste partije kao i Dž. Buš). Uprošteno rečeno podela strane je: jedna američka stranka protiv druge, naftne kompanije protiv velikog dela naučne javnosti.

Vratimo se sada nastanku spornog serijala. Ovaj serijal rađen je u produkciji britanske TV Channel4 a producent je Martin Durkin. Isti producent poznat je po još nekim dokumentarcima: Protiv prirode (kritika ekoloških pokreta, u kontekstu da narušavaju lične slobode), Ekvinoks (tema su silikonski implanti, govori o tome da je njihova štetnost politički uveličana i o tome kako su oni korisni; ovaj serijal rađen je za BBC, koji je odbio emitovanje, preuzeo ga je Channel4), Uspon i pad genetske modifikacije (govori u korist genetske modifikacije; jedan od naučnika koji se pojavljuje u ovom dokumentarcu, dr Mae-Wan Ho, kasnije je izjavio da je potpuno izdat od strane produkcije i da mu nije rečeno da će njegove reči biti drugačije interpretirane i iskorištene upravo za napad na njegov posao). Martin Durkin pripadnik je Britanske Revolucionarne komunističke partije. Ne treba posebno pominjati da Martin Durkin nema nikakvog naučnog obrazovanja a da su svi njegovi dokumentarci naišli na oštre kritike u stručnoj javnosti.

Nakon ovih filmova stigao je GGWS. Isti autor, isti pristup temi. Prikriven brigom za siromašane zemlje GGWS govori protiv ljudskog doprinosa globalnom zagrevanju, protiv alternativnih izvora energije, u korist naftnih kompanija. Već viđen scenario prati i ovaj film. Dvojica naučnika koji se pojavljuju u filmu upućuju kritike na račun dokumentarca, na račun montaže, izvrtanja i pogrešne interpretacije njihovih izjava.

Carl Wunsch, profesor okeanografije na MIT univerzitetu, koji se pojavljuje u filmu izjavio je da je film obična propaganda i da izvrće naučne činjenice. Zbog komentara da je to uradio pod pritiskom kolega, Carl Wunsch rekao je da su mu kolege jedino javile da u filmu ne liči na sebe i da mora da pogleda film i vidi šta se dešava.

U jednom od intervjua, za ABC decembra 2007, Carl Wunsch govorio je o tome da ovaj film nemam nikakve veze sa naukom i da je reč o političkoj propagandi koju u Britaniji vodi Bušova administracija.

Nakon rasprave i obostranih pretnji sudskim tužbama delovi filma u kojima se Carl Wunsch pojavljuje izbačene su iz internacionalne DVD verzije ovog dokumentarca.

Drugi naučnik koji je naišao na sličan problem je Eigil Friis-Christensen. Slično kao i u slučaju pomenutih naučnika i njegove reči i ime su u montaži iskorišće za podršku teorije koju zastupa dokumentarac. Njegov komentar na film bio je da su reči izvučene iz konteksta i da on, kao naučnik smatra da njegovo objašnjenje koje je emitovano u dokumentarcu nije potpuno.

Osim pomenutih naučnika i veći deo naučne javnosti oštro je reagovao na film. Upućene su brojne kritike na račun produkcije, televizije Channel4 i još nekih mreža koje su kasnije emitovale film.

Neću da ulazim u detalje i tumačenje onoga što je u filmu rečeno, jer sudeći prema kredibilitetu izvora i naučnoj istoriji, tj. nepostojanju iste, producenta i cele produkcije, komentari su suvišni. Materijala ima mnogo, počev od oštrih reakcija Australijske naučne javnosti, preko pokrenutih kampanja do gomile materijala u naučnim i medijskim krugovima.

Popularnost dokumentarac verovatno duguje orgomnom novcu koji je uložen u kampanju (rekoh već d abrani interese naftne industrije i nekih velikih političara) i efektu koji je najbolje opisan rečima Edith Sitwell: “javnost će u nešto verovati dok god nije zasnovano na istini”.

I na kraju, šta reći o debati koja je odavno izašla iz domena nauke i duboko zakoračila u svet politike? Prepuštam vam da odlučite sami, da izaberete kome verujete; da li u nauci verujete naučnoj javnosti i većini vodećih naučnika a u politici novoj državnoj administraciji SAD ili producentu koga i “saradnici” na filmovima optužuju za prevaru, producentu bez ikakvog naučnog snjanja koji zastupa interese velikih naftnih kompanija, državne administracije Džordža Buša i sličnih političkih moćnika koji često dolaze u sukob sa naukom.