Povezivanje naučnih niti – Intervju sa Milanom Ćirkovićem

Poslednji broj magazina Frenzy Spark donosi zanimljiv intervju sa dr Milanom Ćirkovićem. U ovom intervjuju Milan Ćirković govori o evoluciji ideja, nauci u sistemu vrednosti čoveka i uticaju Interneta na rast nauke i pseudo-nauke, kao i o SETI programu, Fermijevom paradoksu, i popularizaciji nauke. Pročitajte deo intervuja:

Milan M. Ćirković je profesor-istraživač pri Astronomskoj Opservatoriji u Beogradu i profesor asistent na fizičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. U njegov spektar delatnosti i interesovanja spadaju astrobiologija i SETI istraživanja, evolucija galaksija i tamna materija, filozofija nauke, studije o budućnosti čovečanstva i egzistencijalnih rizika, naučna fantastika i istorija prirodnih nauka. Sa Nikolasom Bostromom je uređivač knjige “Global Catasrophic Risks” u izdanju Oxford University Press-a, a o toj temi je održao predavanje na TEDx Belgrade konferenciji 2010. godine. Prevodilac je nekoliko knjiga eminentnih naučnih imena poput Ričarda Fejnmena i Rodžera Penrouza. Neki od njegovih knjiga i radova, od kojih su mnogi objavljeni samo na engleskom jeziku, su “Uvod u vangalaktičku astronomiju”, “Poslednjih 14 milijardi godina: astronomija u 609 pitanja i odgovora”, “Against the Empire”, “Too Early? On the Apparent Conflict of Astrobiology and Cosmology”, “Zloupotreba antropičkog načela: kvazireligiozna kvazinauka uhvaćena na delu”, “Kant i vangalaktička revolucija u astronomiji” itd.

Gospodin Ćirković je ljubazno pristao da u intervjuu za Frenzy Spark odgovori na neka pitanja koja se tiču njegovog širokog spektra delatnosti, ali i smera u kojem se kreću naučna pismenost i čovečanstvo, o izgledima i realnostima popularizacije nauke, nastanku i evoluciji ideja, uticaju informatičke revolucije na rast pseudonauka, Fermijevom paradoksu, adaptacionizmu i stopi moguće evolucije na egzoplanetama, kao i trendovima u astrobiologiji.

Frenzy Spark: U vašoj knjizi ogleda o nauci i fantastici, “Artefakt za svemirsko putovanje”, uspeli ste da načinite izuzetno redak i savršeno uspeo presek nauke kroz prizmu književnosti. I ne samo to – u njoj postavljate niz pitanja i rešenja o kojima se retko promišlja – poput spontanog i samostalong razvoja veštačke inteligencije do nivoa sticanja samosvesti kao manifestne sudbine, apokrifnosti žanra kroz primer legendarne neodigrane šahovske partije, antropičkog principa u književnosti, da nabrojimo samo nekoliko. Koji su bili podsticaji za ovako nesvakidašnje teme u vremenu i sredini koje ne favorizuje razmišljanja na tom nivou? Intelektualni eskapizam, kosmopolitizam ili nešto još dalekosežnije?

Milan Ćirković: Teško je objasniti intelektualnu genealogiju nastanka svake pojedinačne ideje – po meni, svaki pokušaj toga je osuđen na neuspeh. Postoji sjajan Borhesov esej, “Kafka i njegove preteče”, koji odlično prikazuje samu poentu stvaralaštva, naučnog ili književnog – da ono što mi čitamo menja našu percepciju kako sagledavamo stvari koje su doveli do istorijskog razvitka. Generalno, sve to je nastalo u različitim periodima tokom jednog dužeg perioda vremena. Kada čovek nešto čita, razmišlja o nečemu i to apsorbuje u sebe, svesno ili nesvesno dolazi do nekih ukrštanja ideja.

Na to pitanje je nemoguće dati odgovor isto kao što u ozbiljnoj, post-pozitivističkoj filozofiji nauke, postoji ono što se zove razdvajanjem “konteksta otkrića” od “konteksta opravdanja”, onoga čime se bavi naučna metodologija, kako neku ideju opravdavate i kako je upućujete u podskup znanja.

FS: U prologu iste knjige, već na samom početku ističete da su se književna dela nekada, u vreme lišeno nehumane brzine življenja i prolaznih vrednosti, pisala drugačije u smislu izazova koje su postavljale pred čitaoca. Smatrate li da će pre ili kasnije morati da dođe do pozitivnog obrta makar u naučnoj, ako već ne i u književnoj pismenosti širih masa u doba koje sleduje ovoj epohi obesmišljenih i obezvređenih ideala? Gde stoji nauka u vrednosnom sistemu čoveka budućnosti?

MĆ: To je zanimljivo pitanje. Sledećih 100 godina će, verovatno, biti ključni period tokom kojeg ćemo dobiti odgovor na to njega. Sve treba sagledati u svom kontekstu, a jedna od negativnih posledica uspona savremene civilizacije, i zbog čega mislim da je neophodno da se vratimo izvornim, autentičnim tekovinama, je upravo u količini informacija neproporcionalnoj ljudskim sposobnostima da se sa njima suoči adekvatno. Kao posledicu toga imamo, sa jedne strane, formalni porast nekih tradicionalno relevantnih parametara kao što je pismenost, ali je problem u tome što se pojavljuju novi oblici pismenosti o kojima se, kod nas posebno, ne vodi dovoljno računa o tome – što savršeno ilustruje jedan skorašnjij incident kada je jedan inostrani visoki zvaničnik pitao jednog našeg zvaničnika pri ministarstvu nauke da li je skoro merena naučna pismenost u Srbiji, na šta je ovaj ostao nem kao da ga nije razumeo.

Sa druge strane, podizanje naučne pismenosti je u sprezi sa čitavim nizom parametara koji se odnose na celokupnu društvenu strukturu koji se, pre svega tiču, medija, a činjenica je i da se na najnižem nivou opšteg obrazovanja i pedagogije ne provlači dovoljno adekvatno ideja suštine puke akumulacije ideja i znanja. To nije cilj pedagoškog procesa, već da se optimizuje mehanizam i procedura za nalaženje pravog znanja i rešavanje problema. To je ono što je potpuno suprotno konvencionalnoj filozofiji nastave i obrazovanja, a što rezultuje zabludom da tekstovi ozbiljnih tema mogu i treba da budu stoprocentno razumljivi. To je pogrešno, dovodi “zatupljavanja ” ljudi. Prava metodologija, kako je Karl Poper govorio, tj. zašto je verbalno izlaganje bolje od pisanog je što može neposrednije da isporovocira reakciju – tako i pisani tekst treba da bude provokacija, pa čak i jednom smislu mistifikacija. Verovanje da će tako, “jednostavno” servirana povećana količina znanja dovesti do povećanog razumevanja je jako naivna. Uzmite, na primer, već šezdeset godina istorije ideje o veštačkoj inteligenciji, zamišljenoj još 1950. godine. Još tada, vladalo je mišljenje da “samo što nije”, uz niz vrlo komičnih pokušaja. Od tada, naše razumevanje veštačke inteligencije se razvijalo prilično slabo – jeste postignuto, ali je to vrlo “mršavo”. Loša stvar je to što je taj projekat počeo da dobija negativnu konotaciju kao nečega što obećava ispunjenje “iza ćoška”, a zapravo smo jako daleko od toga.

Ja, lično, sam veliki pobornik rada na veštačkoj inteligenciji, ali preduslov za to je da imate infrastrukturu i metod. Isti je slučaj kada se govori o generalnom obrazovanju – ne približavate se autentičnoj prosvećenosti time što vam je danas znanje dostupno klikom na dugme.

FS: Upravo nas zanima taj aspekt digitalizacije i dostupnosti znanja. U eri interneta kao liberalnog medija kome svi imaju pristup, kvalitetno filtriranje informacija se čini sve težim. Doprinosi li to rastu pseudo-nauke i netačnim interpretacijama naučnog rada i metoda?

MĆ: Itekako doprinosi! Stvar sa pseudonaukom jeste što, zapravo, nigde u svetu ne postoji jasan konsenzus o tome šta je pseudonauka. Pored neospornih prednosti informatičke globalizacije, njena vrlo konkretno loša strana je što je ona ogromnom broju ljudi pružila iluziju stručnosti, privid da se razumeju u stvari u koje se, zaista, ne razumeju. Ona vrsta metodološkog i filozofskog obrazovanja neophodna da bi se moglo odvagati znanje i razumevanje najsporije napreduje. Jedna od posledica pojeftinjenja nabavke i procesuiranja informacija jeste o tome da je ta vrsta globalnog diletentizma je nešto što pogoduje manipulaciji pseudonauka, počev od onih etabliranijih poput tzv. “kreacionizma”, ali i ima i figura koje mogu lako da obmanu veliki broj ljudi jer deluju sa visokih pozicija, uz basnoslovan uticaj reklamiranja, što autentični naučnici to, često, nisu i ne mogu. Što zbog uticaja institucija unutar kojih rade što zbog toga što, je sama akademska zajednica, još od Platonove Akademije, sticajem okolnosti izolovana od “mejnstrima”, te ljudi ni ne zapažaju koliki zamah zapravo dobijaju pseudonaučne ideje.

Ceo intervju pročitajte u poslednjem broju magazina Frenzy Spark.