200 godina od rođenja Josifa Pančića

Autor: Olga Vasić
kustos Prirodnjačkog muzeja

Kada je Josif Pančić 8. marta 1888. godine preminuo, Beograd je sutradan osvanuo sav pod crnim zastavama. U veličanstvenom ispraćaju su pored mitropolita, velikodostojnika i građana, učestvovali i đaci svih škola i članovi svih građanskih udruženja. Kralj Milan je iz državničkih razloga bio odsutan, u vreme Pančićeve sahrane morao je da prisustvuje pogrebu nemačkog cara.

U veličanstvenoj povorci koja je svedočila o ogromnom, pravom i iskrenom poštovanju koje je narod prema njemu osećao, Pančića su u kovčegu od omorikinog drveta nosili učenici i profesori Velike škole. Nikad posle nije se dogodilo da jedan prirodnjak, profesor, skromni državni službenik bez ikakvog imanja i ušteđevine, zasluženo dobije takvo masovno i nepodeljeno divljenje javnosti.

Uz iste počasti, devet godina kasnije, 1897. otkriven je spomenik Josifu Pančiću u Akademskom parku. Svečanost je bila organizovana na najvišem državnom nivou, a spomenik je otkrio tadašnji gradonačelnik Beograda, Nikola Pašić. Današnji Studentski trg bio je nedovoljan da primi sve one koji su želeli da Pančiću ponovo odaju poštu. Po strogo utvrđenom protokolu svečanosti su prisustvovali ministri, kraljeva svita, državni savetnici, članovi Srpske i stranih akademija nauka, visoki oficiri, profesori i učenici Velike, i svih ostalih beogradskih škola, i još mnogi drugi zvaničnici.

Ali, još je važnije istaći to da su ovom događaju prisustvovali mnogobrojni građani, a to znači da su dobro znali šta je sve Pančić učinio za Srbiju i srpski narod. Odajući poštu tom skromnom ali velikom i znamenitom čoveku, pokazali su da umeju da cene i uvažavaju sve ono što Pančić jeste.

Nešto više od jednog veka kasnije, ove 2014. godine, obeležavanje 200 godina od rođenja Josifa Pančića, prvog, najvećeg i najznačajnijeg srpskog botaničara i ’najstarijeg’ velikana srpske nauke, obeleženo je u najmanju ruku neupadljivo i daleko od javnsti.

Srpska akademija nauka i umetnosti ovu značajnu godišnjicu svog prvog predsednika obeležila je jednodnevnom kombinacijom svečane akademije i naučnog skupa (kojoj su uglavnom prisustvovali oni koji više ili manje već poznaju Pančičev rad i značaj), a više se govorilo o tome šta je u prirodnim naukama urađeno posle Pančića (čak i bez neposredne veze sa Pančićem), nego o samom Pančiću.

Propuštena je prilika da se, naročito mladim generacijama kojima je Pančić svojevremeno poručio: „da će tek temeljnim upoznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu“, Josif Pančić pokaže kao najbolji primer da pravi motivi, istrajnost i upornost, kao i veliki, posvećen i predan rad uvek dovode do rezultata čija vrednost opstaje bez obzira na doba, modu, trendove, društvene i političke promene.

Na kraju 2014. godine, koja je u stvari trebalo da bude zvanično proglašena za Godinu Josifa Pančića, Prirodnjački muzej u Beogradu priređuje izložbu o Josifu Pančiću kao omaž ovom velikom prirodnjaku i prvom u plejadi velikana srpske nauke. Istovremeno, Muzej širokoj publici svih uzrasta i profila obrazovanja, na razumljiv, zanimljiv, slikovit i prijemčiv informativni način priča priču o ovom velikom čoveku i rodoljubu, otkriva njegove staze i putokaze i prenosi Pančićeve misli, dela, zaveštanja i poruke.

Kroz Pančićeva putovanja: od rodnog sela Ugrini preko Gospića, Rijeke, Zagreba, Budimpešre do Beča, u potrazi za znanjem iz prirodnih nauka, a naročito botanike, od Beča preko Beograda do Jagodine i Kragujevca gde je radio kao lekar ali i tragao za biljkama po Srbiji, od Kragujevca do Beograda gde je i formalno postao botaničar, i sa licejcima (studentima Liceja) po Srbiji da bi upoznali i otkrili priodna blaga Srbije, izložba pokazuje Pančićev doprinos, značaj i uticaj u naučnoj, obrazovnoj i društvenoj sferi Srbije u XIX veku, koji u botanici traju do današnjih dana.

Josif Pančić (1814–1888)

Iako neosporno najveći srpski botaničar i velikan srpske nauke, Pančić nije bio Srbina, a nije ni rođen u Srbiji. Rodio se u selu Ugrini u podnožju Velebita, u tadašnjoj Austrijskoj carevini, a u Srbiju je došao tek u svojoj 32. godini.

Osnovnu školi u Gospiću, u kojoj je nastava bila na nemačkom jeziku, završio je sa odličnim uspehom. Gimnaziju u Rijeci, u kojoj je nastava bila na latinskom jeziku, takođe je završio sa odličnim uspehom. Pored nemačkog i latinskog jezika, koje je potpuno savladao u školi, sam je počeo da uči francuski, italijanski, španski i engelski jezik. U riječkoj gimnaziji se mnogo polagalo i na muzičko obrazovanje pa je Pančić naučio da svira falutu, a imao je i lep glas i lepo je pevao.

Želja za znanjem, naročito iz prirodnih nauka, odvela ga je u Zagreb na Kraljevsku akademiju znanosti, ustvari samo dvogodišnju višu školu. Pančić je tu izabrao mudroslovni odsek na koji ga je privukao predmet: Fizika i prirodopis sa naukom o gospodarstvu. Bio je među najboljim učenicima, ali ipak je ostao nezadovoljan dobijenim znanjem jer su: (1) njegove omiljene prirodne nauke bile potisnute, a insistiralo se na verskom obrazovanju i istoriji, (2) nastava trajala samo 4 sata dnevno, a četvrtkom, nedeljom i praznikom se nije ni išlo u školu, (3) disciplina bila veoma stroga, đacima je bilo zabranjeno da idu na predstave i igranke, u gostionice i kafane.

U to vreme nije bilo prirodno-matematičkih i bioloških fakulteta, i o prirodi se skoro isključivo učilo na medicinskim fakultetima. Naročita pažnja poklanjala se izučavanju biljaka koje su bile najvažniji izvor za spravljanje raznih preparata za lečenje.

Kada je Pančič saznao da u Pešti postoji Medicinski fakultet, odlučio je da tamo nastavi školovanje. Studije medicine su potrajale čitavih 10 godina, a razlog za ovako dugo studiranje nije bio nedostatak volje, želje i marljivosti, već nedostatak novca. Svega 15 forinti mesečno koje mu je slao stric Grgur (župnik u Gospiću) nije bilo dovoljno ni za goli život, pa je Pančić neophodni dodatni novac zarađivao dajući časove iz francuskog i italijanskog jezika, a bio je i prevodilac engleskim inženjerima koji su gradili jedan od mostova preko Dunava.

Međutim, na studijama medicine dogodilo se to da je Pančić odlučio da život posveti izučavanju biljaka. Naime, u vreme kada je Pančić studirao medicinu u Pešti, botaniku je predavao čuveni profesor Šadler, ili u nemačkoj varijanti Sadler. Pančić je toliko bio oduševljen tim predavanjima, da je odmah odlučio da i sam izučava biljke, o čemu kaže: “I od prvog botaničkog kursa zavolim botaniku i reših se za botaničara, te sam otpočeo živo botanizirati i sakupljati biljke oko Pešte i Budima, …….“.

Ova njegova odluka morala je ipak da sačeka bolja vremena, jer je nakon završetka studija morao da sebi obezbedi posao i kakvu-takvu zaradu. Zato je pokušao sa privatnom lekarskom praksom, ali to nije donelo boljitak jer se bolesnici nisu otimali da savet i pomoć potraže od mladog, neiskusnog i nepoznatog lekara. Pacijenti su mu uglavnom bili siromasi koji nisu imali da plate ni pregled niti lekove.

Sreća mu se osmehnula kada je postao domaći učitelj i lekar u dve ugledne bogate porodice u Ruskbergu (danas: Ruska Montana u rumunskom Banatu).

Boravak u Ruskbergu omogućio je Pančiću da uštedi i nešto novca, pa je otišao u Beč koji je u to vreme bio jedan od glavnih kulturnih i naučnih centara Evrope. Tu je u Prirodnjačkom muzeju proučavao biljke koje je ranije sakupio u okolini Pešte i Ruskberga, i kako sam kaže osetio da mu je: „u nauci budućnost“.

U Beču se Pančić upoznao sa mnogim već tada ili kasnije znamenitim ljudima sa jugoslovenskih prostora, a naročito se zbližio sa Vukom Karadžićem i Đurom Daničićem čije je priče o Srbiji rado slušao. Ali, još uvek nije pomišljao na odlazak u Srbiju.

Pančić i Vuk su nameravali da zajdneo odu u Bosnu gde bi Pančić proučavao tamošnju floru, a Vuk jezik. Međutim, za taj poduhvat su obojica bili isuviše siromašni, i kako nisu uspeli da nađu finansijera, njihova namera se izjalovila.

Vuk Karadžić je onda predložio Pančiću da ode u Srbiju, kojoj su potrebni lekari, a da službu traži u Užicu odakle lako može preko Drine da ide u Bosnu i proučava biljke.

Tako se Pančić u maju 1846. obrao u Beogradu, gde se odmah obratio Iliji Garašaninu, popečitelju (ministru) unutrašnjih poslova, sa molbom za državnu službu lekara u Užicu. Međutim, dinastičke razmirice između Karađorđevića koji su došli na vlast i svrgnutih Obrenovića bile su u punom jeku pa su vlasti sa nepoverenjem gledale na strance. Mladi, školovani lekar iz Beča koji traži državnu službu u zabačenom Užicu, gde su se sklonili Obrenovići, odmah je izazvao sumnju. Vreme je prolazilo, novac se smanjivao, a Pančiću nisu stizale vesti o poslu.

Dogodilo se tada da je u jednoj, od ukupno dve fabrike u tadašnjoj Srbiji, fabrici stakla u Jagodini, čiji je vlasnik bio Avram Petronijević popečitelj spoljnih poslova, izbila epidemija trbušnog tifusa.

Pančić je poslat u Jagodinu i za 6 meseci je uspeo da savlada bolest, ali i da svojom predanošću lekarskom poslu i dobrotom osvoji Jagodince. Nakon uspeha sa tifusom, bio je postavljen za lekara u Negotinu, ali Jagodinci su ga toliko zavoleli da su tražili da im Pančić bude vraćen, pa je tako i ostao u Jagodini, odakle je kasnije premešten u Kragujevac.

Tokom svih tih godina Pančić je predano prikupljao biljke i proučavao ih, i pročuo se kao botaničar i prirodnjak.

Zato je ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića 1853. na Liceju u Beogradu postavljen za prvog profesora jestastvenice, što je bio ondašnji naziv za prirodne nauke.

Kada je Pančić ponovo došao u Beograd, čekao ga je ogroman posao. Na Katedri jestastvene istorije i agronimije, predavao je sve predmete: Botaniku, Zoologiju, Mineralogiju sa Geologijom i Agronomiju, a kasnije i Meteorologiju i Fizičku geografiju.

Literatura koja bi mu poslužila za pripremanje predavanja bila je krajnje oskudna, udžbenici na srpskom jeziku iz kojih bi studenti učili, nisu postojali u tadašnjoj Srbiji, a o učilima nije bilo ni reči.

Iz tog razloga Pančić je tokom sledećih godina preveo na srpski jezik veći broj stranih udžbenika, dajući im lični pečat tako što je dodavao i saznanja do kojih je sam dolazio tokom istraživanja.

Iz sopstvenog iskustva je znao da prirodne nauke ne mogu da se nauče samo iz knjiga i da je neophodno da studenti sve ono o čemu im predaje vide svojim očima i steknu sopstvena iskustva. Zato je:

• osnovao Jestastvenički kabinet (Prirodnjački kabinet) za koji su prvi predmeti stigli iz Vojne bolnice (dabar, zmije, gušteri, ribe) i Ministarstva prosvete (zbirke prirodnjačkih predmeta), a preko srpskog poslanika u Carigradu zatražio je „predmete jestastvene istorije“ iz Crnog mora, dok je narednih godina, sam ili sa licejcima, intenzivno sakupljao primerke živog sveta,
• u dvorištu Liceja, koji se nalazio u zgradi Konaka knjegilje Ljubice, napravio je botaničku baštu zasadivši biljke neophodne za nastavu botanike, za koje je seme dobio iz bečke Botaničke bašte,
• u želji da licejcima što više približi prirodu i olakša saznavanje njenih složenih i povezanih procesa, vodio ih je svake treće godine na putovanje po Srbiji.

Pre Pančićevog dolaska, iz naučnog, botaničkog aspekta u Srbiji je bilo poznato svega oko 200 vrsta. Njih su putujući kroz Srbiju, u Grčku i Tursku, usput zabeležili mađarski prirodnjak Frivaldski, austijski geolog Ami Bue i nemački botaničar Grizebah.

U svoja dva najznačajnija dela, Flora Kneževine Srbije i Dodatak Flori kneževine Srbije, Pančić je naveo 2422 vrste, što je oko 68% ukupnog broja danas poznatih vrsta u flori Srbije. Ovaj broj naročito dobija na značaju ako se zna da je u Pančićevo doba Srbija zahvatala oko 1/2 današnje teritorije.

Iako je Pančićev rad bio pionirski, ujedno je obeležio i zlatno doba botanike u Srbiji jer je Pančić prvi i za dugo vremena jedini studiozno i sveobuhvatno istraživao sastav flore Srbije.
Pančić je sam, ili sa svojim učenikom Savom Petrovićem, koji je bio lični lekar kralja Milana Obrenovića, i italijanskim botaničarem Robertom Vizijanijem, pronašao i opisao 54 vrste biljaka koje do tada u nauci nisu bile poznate, a koje i savremena nauka priznaje kao validne.

Njegovo najveće otkriće je omorika (Picea omorika), tercijerni relikt i endemit koji prirodno raste samo na planini Tari i u kanjonima u slivu reke Drine.

Prva i najveća Pančićeva ljubav jeste bila botanika, i u njoj je dostigao najveće domete, ali Pančić je bio i prirodnjak u pravom smislu te reči. Vrlo dobro je znao da je priroda složen i usklađen sistem međusobno povezanih i uslovljenih pojava i procesa, i umeo je da je posmatra integralno i analitički.

Svoja saznanja o ribama, vodozemcima, gmizavcima, pticama i sisarima, ali i o insektima pravokrilcima, objavio je u nekoliko radova, i to su prvi moderno sistematizovani radovi o fauni Srbije štampani na srpskom jeziku.

Nije se ograničio samo na životinje, već je sa podjednakom pažnjom prikupljao i izučavao stene, minerale i fosile. Pisao je i o sokobanjskom meteoritu i nalazištima zlata u Srbiji, a ispitivao je i karakteristike lekovitih voda u srpskim banjama.

Obišao je celu tadašnju Srbiju, popeo se na mnoge planine, ali na prvi pogled se zaljubio u Kopaonik na koji se prvi put popeo u leto 1851, još dok je službovao u Kragujevcu.

U svojoj Svetosavskoj besedi, kao rektor Velike škole, Kopaonik je slušaocima dočarao sledećim rečima: „ …da vas odvedem u jedan prekrasan kraj od Srbije, u kome sam se često i rado bavio, da mu proučim prirodu, u kome sam svaki put nahodio štogod novo da vidim ili čemu da se divim, koji nisam nikad ostavljao, a da ne bih poželeo, da se još jednom tamo navrnem, a to je – Kopaonik i njegovo podgorje“.

Josif Pančić je sahranjen u sanduku od omorikovine na groblju iza crkve Svetog Marka, koje je kasnije preseljeno na Novo groblje.

Na najviši vrh Kopaonika Pančićevi posmrtni ostaci preneti su 63 godine nakon njegove smrti, 1951, povodom proslave pedesetogodišnjice Planinarskog saveza, što se poklopilo i sa stogodišnjicom Pančićeve prve posete Kopaoniku, u mauzolej na kome je uklesana Pančićeva poruka srpskoj omladini: „da će tek temeljnim upoznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu“.

(Izvor: Prirodnjački muzej u Beogradu / Olga Vasić)