Sat za našu planetu 2011

Лажи науке о заштити околине

Експлоатација путем исцрпљивања ресурса, одузимања приватне имовине за јавне потребе те стварања и одржавања система ропских услова рада има разоран утицај на локално становништво и на околину у континенталним размерама. Стога је експлоататорима суштински битно да своје злочине прекрију велом стручне анализе, изговарајући се потребом политичког развоја. Овде је на цени класа сервилних интелектуалаца састављена од научника и консултаната на пољу очувања околине.
Научници из области заштите околина наивно и свесно сарађују с корпорацијским и финансијским надри-адвокатима, главним медијима, политичарима те државним и међународним бирократима како би замаскирали праве проблеме, тако да би одабраној елити на власти створили прилике за стицање профита. Следи неколико значајних примера конкретних случајева:

• Freon и озон
Знате ли за икога ко је умро због рупе у озонском омотачу? Монтреалски протокол из 1987. којим се забрањује употреба клорофлуороугљеника (ЦФЦ-а) сматра се школским примером где су наука и одговорно управљање допринели доношењу прекретничког споразума у корист Земље и свих њених становника. Али, колико се често тако нешто догађа?
Отприлике у време када је истицао ДуПонтов патент на Freon™ – најраширеније расхладно средство с ЦФЦ-ом на свету – главни су се медији почели бавити закучастим научним опажањима и хипотезама о концентрацији озона у горњим слојевима атмосфере у близини Земљиних полова. Дигла се међународна халабука којом је ЦФЦ криминализован те је ДуПонт развио и патентирао другачије расхладно средство које је врло брзо добило зелено светло за употребу.
Године 1995. Нобелова награда за хемију додељена је за лабораторијску демонстрацију којом се показује како ЦФЦ може исцрпсти озон у симулираним атмосферским условима. Године 2007. указано је на могуће озбиљније мањкавости гореспоменутог рада, због његовог прецењивања стопе проређивања озона у одређеном реду величине, чиме се оспорава предложени механизам исцрпљивања озона под утицајем ЦФЦ-а.3 Не морамо ни спомињати чињеницу да је сваки лабораторијски експеримент понешто другачији од стварног стања горњих слојева атмосфере… Поставља се логично питање: Јесу ли Нобелову награду укаљали медији и лобирање посебних интересних група?
Али ствари постају још занимљивије. Показало се да ДуПонтово замењено расхладно средство, нимало изненађујуће, није тако инертно као што је то био freon. Оно, због тога, нагриза компоненте расхладног циклуса хладњака много брже. И док су кућни хладњаци и замрзивачи раније трајали ‘вечно’, сада се истроше за отприлике осам година. Тиме је дошло до катастрофалног повећања количине крупнијих кућних апарата бачених на одлагалишта отпада широм Северне Америке, што је подстакнуто ‘зеленом’ пропагандом за увођење наводно ефикасних нових апарата у вези са потрошњом електричне струје, у условима „затворених врата” (нулте употребе).
Осим тога, поманитало нас уверавају да је излагање сунцу опасно, а УВ индекс подстиче наш страх од рака и нашу зависност о медицинском естаблишменту. Стога се појавила нова индустрија средстава против ‘штетног’ утицаја сунца која подсећа на савез за заштиту од вампира. Наравно, хемичари с најпознатијих универзитета трагају за том савршеном молекулом блокирања штетног сунчевог зрачења коју би патентирала Велика фармација. Предвиђам да ће, чим се то догоди, доћи до бујице медијских интервјуа са стручњацима за рак коже…

• Киселе кише и северне шуме
Током 1970-их падале су киселе кише, а хиљаде научника широм света (са северне полусвере) проучавало је тај „најпречи еколошки проблем на планети”. Северне шуме чине највећи екосистем на Земљи, а хиљаде тамошњих језера наводно уништава киселина с неба.
Постројења покретана изгарањем угљена избацивала су сулфиде у атмосферу, што је довело до киселости киша. Изнешена је претпоставка да киселе кише чине киселим (ацидозним) тло унутар северних шума, али ацидификацију је било практично немогуће открити. Беспрекорно чиста језера у срцу националних паркова проучавана су деценијама у покушају да се открије статистички значајна ацидификација.
У међувремену, језера и њихова развођа уништавани су од стране: индустрије летњиковаца, пољопривреде, шумарства, рудника, претераног риболова и туризма. Није проучаван нити разоткриван нити један од примера локалног и регионалног уништавања крајолика. Уместо тога, научници су окренули поглед према далеким термоелектранама на угаљ и према атмосферској дистрибуцији честица те су постулирали хемијске реакције у капима кише. Једна је студија показала да је мрест одређене врсте риба из акваријума изузетно осетљив на ацидитет. Писани су дугачки осврти на равнотежу и пренос катиона, а пажња је, с уништавања на тлу, скренута према разводњеном проблему атмосферске хемије као последице индустријализације и напретка, а не деловања утврдивих експлоататора.
Као физичар и гео-научник који се преокренуо у научника на пољу заштите околине лично сам прочитао готово сваки поједини научни есеј о киселим кишама и нисам могао пронаћи нити један пример очитаног а негативног утицаја киселих киша на језера или шуме.
По мом мишљењу, а супротно тврдњама научних аутора, истраживање киселих киша показује да проблем ни у којем случају не лежи у киселим кишама.
Овај модел заташкавања експлоатације координиран од стране елите поново ће бити употребљен у још већим размерима само неколико деценија касније у случају глобалног затопљења чији је наводни узрочник човек.

• Глобално загревање као претња човечанству
У фебруару 2007. – готово три године пре неголи је такозваним скандалом ‘ Climategate ‘ из новембра 2009. пробушен медијски балон којим је јавно мнење усмерено ка прихватању тзв. „cap and trade” програма за смањивање емисија угљичног диоксида, затим ка издавању дозвола за испуштање угљеног диоксида, а с чиме је повезана финансијска успешност (мерена у трилионима долара), и до чега још увек може доћи – у једном сам есеју разоткрио превару с кооптирањем глобалног загревања. 4 Учинио сам то и у једном интервјуу 5, такође и у претходним есејима 4), а горе споменути есеј Alexander Cockburn –а је, пишући у часопису The Nation, назвао „једним од најбољих есеја о миту ефекта стакленика из леве перспективе”.6
David F. Noble-а мој је есеј подстакнуо да истражи то питање и напише чланак под називом „Корпорацијски климатски преврат” („The Corporate Climate Coup”) у којем обелодањује како су медији пригрлили читаву ствар након што је финансијски сектор открио дотад незабележене могућности за стицање добити које би представљао помак ка ‘зеленој’ опцији.7
Следи пар уводних одломака из мог есеја „Глобално загревање: игра истине” („Global Warming: Truth or Dare?”)4:

„Такође тврдим да постоји јака друштвена, институцијска и психолошка мотивација за стварање и одржавање мита о превладавајућој опасности од глобалног загрејавања (укратко, мита о глобалном загревању). Такву мотивацију описујем у смислу функционисања научне професије и глобалне корпорацијске и финансијске мреже те њеног одраза на владајуће структуре…
…Уверен сам да далеко најдеструктивнију силу на планети чине моћу опијени финансијери и профитом мотивисане корпорације и њихови картели подупрти војном силом; и да је мит о глобалном загревању варка која придоноси скривању те истине. По мојем мишљењу, активисти који (користећи сваки изговор) потхрањују мит о глобалном загревању, практично су ко-оптирани или, у најбољем случају, неутрализовани.”

У осталим одломцима из тог есеја пише и ово:

„Научници из области екологије и државне агенције добијају средства за проучавање и посматрање проблема који не угрожавају корпорацијске и финансијске интересе. Стога не чуди да уништавање континенталних размера узроковано експлоатацијом ресурса нападају из прикрајка, односно из визуре угљеног диоксида. Главни недостатак ове стратегије је то да гладно чудовиште не можете обуздавати захтевајући од њега да толико не сере…
…Глобално загревање искључиво је измишљен проблем средњег сталежа развијених земаља. Нико се други не замара глобалним загревањем. Експлоатисане фабричке раднике у земљама Трећег света не занима глобално загревање. Генетски деформисану децу у Ираку под утицајем осиромашеног уранијума не занима глобално загревање. Десеткованом домородачком становништву широм света глобално загревање такође не значи ништа, осим што можда представља ону солидарност какву смо ми кадри пружити…
…Овде се не ради о ограниченим ресурсима. [Новчани износ потрошен сваке године на храну за кућне љубимце у САД-у и Европи једнак је додатном износу потребном за пружање основне здравствене неге и хране за све људе у сиромашним земљама, уз поприличну количину новца који би притом преостао; из УН-овог Извештаја о људском развоју, 1999.] Ради се о експлоатацији, угњетавању, расизму, моћи и похлепи. Економска, људска и животињска правда доноси економску одрживост која се, пак, увек заснива на обновљивим ресурсим. Признавањем темељних права домородачког становништва аутоматски се мења искориштавање ресурса и чувају се природна станишта. Онемогућавањем империјалистичких ратова и интервенција аутоматски се обуздава експлоатација у националним размерама. Истински демократска контрола над монетарном политиком довољна је за укидање на дугу темељене изнуде.”

Тај есеј дубоко је критичан према науци у њеној улози гуслара туђих песама који ужива у само-обмани.4 ‘ Climategate ‘ само потврђује оно што би требало бити очигледно сваком активном научнику: да је наука – када није тек таблета за спавање – истоветна мафији.

Закључак
Лажима никад краја.
Штао, уопште, није лаж? Погледајте само недавну превару с вирусом Х1Н1 – још један школски пример. Управо је смешно докле та лакрдија сеже: сада су у трен ока и на сваком прагу доступни антисептички гелови; средњошколски ученици опијају се алкохолом садржаним у тим геловима; вирусни сој застарева пре масовне производње унапред плаћене вакцине; делотворност уопште није доказана; доказивање делотворности није обавезно; држава даје јамства корпоративним произвођачима против судских тужби од стране клијената; особе задужене за сигурност на универзитетима уче студенте како да кашљу; и тако даље.
Чисто лудило. Је ли неко укључио наш генетски усађен рефлекс ступидности својствен развијеним земљама? Је ли то део марша према фашизму?8 Ево још једног примера. Просветни радници промовишу лаж да ми учимо зато што нас неко нешто учи. Ову лаж образовних кругова побијају радикални просветари.9,10 Универзитетски професори осмишљавају наставне програме као да студенти уче сваки испредавани елемент, а истина је заправо да студенти не науче предочено им градиво и да свако ионако научи само оно што научи.
Чак и да скроз изменимо редослед којим се настава одржава, то не би имало никакве битне разлике у количини наученог градива. Одговарајући пред професором, студенти причају небулозе, а професоре није брига.
Битни су једино послушност и индоктринција, а једина тражена вештина је блефирање. Студенти то знају, а они који то не знају, не знају оно што знају, не познајући ни сами себе.8,9,10
Изаберите било које стручно мишљење или владајућу парадигму: они су део преваре. Истину не можемо сазнати јер истина је – сурова.

О аутору:
Denis G. Rancourt, др. мед., био је стални предавач с пуним радним временом на Универзитету Ottawa у Канади. Оспособљавао се за физичара и бавио се физиком, гео-наукама и науком о заштити околине – областима у којима га је финансирала једна национална агенција, па је зато и водио међународно признату лабораторију. У водећим научним часописима објављено је више од 100 чланака др. Rancourt-а. Он је осмислио курсеве о народном активизму, тако да је отворено критиковао универзитетску администрацију и бранио студентска и палестинска права. Због својих дисидентских ставова 2009. године је добио отказ од стране председника које је одан присталица израелске политике (види academicfreedom.ca).