Konkurs-small

Konkurs za radove učenika

Niš Young Minds Section organizuje konkurs za sve zainteresovane učenike osnovnih i srednjih škola na teritoriji Republike Srbije u okviru projekta „Izvan redova i van okvira: Seminar za ambiciozne mlade fizičare“ ...
black-hole

O crnim rupama i medicinskoj fizici u četvrtak na PMF-u u Nišu

U četvrtak 31. oktobra od 20 h nastavlja se serija naučno-popularnih predavanja u organizaciji “Niš Young Minds Section” i Departmana za fiziku PMF-a.Ovog četvrtka Young Minds sekcija iz Niša pripremila je dva zanimljiva predavanja iz astrofizike i ...
enjoyphysics

Prvo predavanje u organizaciji Niš Young Minds Section

U četvrtak 24. oktobra u amfiteatru Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu sa početkom u 20 časova, biće održano predavanje prof. dr Gorana Đorđevića sa Departmana za fiziku na temu:Od Saveza komunista do „Mladih umova”Kosmologija i ...
safer-internet

Svetska nedelja svemira i Međunarodna noć posmatranja Meseca u Nišu

Povodom Svetske nedelje svemira i Međunarodne noći posmatranja Meseca od subote, 5. oktobra do četvrtka 10. oktobra Astronomsko društvo “Alfa” i Departman za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu organizuju seriju ...
apolo11-pre-poletanja

Apolo 11: 50 godina kasnije

Na današnji dan, pre tačno 50 godina, tj. 16. jula 1969. godine u 9:32h po lokalnom vremenu (13:32 po Griniču), iz Kennedy Space Center-a lansirana je raketa nosač Saturn V. Na vrhu te ...
sunbathing

Sunčanje i/ili zdravlje? Izaberite sami!

Sunce, taj žuti disk koji svakoga dana putuje po plavom nebeskom svodu, je samo jedna od nekoliko milijardi zvezda rasutih svuda po praznom prostoru svemira. Ono je jedna sasvim obična ...

Razvoj svemirskih programa u vreme Hladnog rata

Prethodnih dana se dosta pisalo o sletanju čoveka na Mesec povodom obeležavanja pedesetogodišnjice ovog događaja, a na današnji dan se navršava 50 godina od uspešnog povratka Apola 11 na Zemlju. Ovaj tekst se neće baviti samim događajem, već događajima koji su mu prethodili, kao i društveno-političkim okolnostima koje su (ne)posredno do njega dovele.

Tehnološko-naučna konkurencija je bila stvar prestiža, ali takođe i pitanje od životnog značaja u vreme Hladnog rata. Tokom više decenija nadmetanja dve tadašnje supersile, SSSR-a i SAD-a, jednu tehnički bolje razvijenu raketu smenjivala je druga. Svaka naredna je bila brža, preciznija, veća, fleksibilnija ili je jednostavno imala veću razornu moć. Ovu konkurenciju, ali i moguću kooperaciju u oblasti tehnologije i miroljubivog nadmetanja dva suprotstavljena bloka u oblasti nauke i tehnologije za vreme Hladnog rata moguće je pokazati na mnoštvu primera. Posebno je to međutim očigledno na primeru američko-sovjetskog nadmetanja u oblasti svemirskog programa.

Kopija prvog veštačkog satelita Sputnjik 1

Optimizam u Istočnom bloku koji je postojao krajem šezdesetih godina dvadesetog veka proistekao je iz toga što su Sovjeti za kratko vreme iza sebe ostavili celokupni Zapad u oblasti raketnog i svemirskog programa. Hladni rat u ovoj oblasti je započeo najkasnije 4. oktobra 1957. godine, kada je prvi sovjetski svemirski brod Sputnjik krenuo na svoj kosmički put sa kosmodroma Bajkonur. Nekoliko meseci pre nego što će SSSR svoju zemaljsku oblast uticaja u srednjoj i istočnoj Evropi izolovati uz pomoć zida, kako bi sprečila odlivanje radne snage u konkurentske zapadne zemlje, prezentovan je 12. aprila 1961. godine do tada najveći kosmički trijumf. Lansiranjem svemirskog broda pod imenom Vostok 1 (Istok) sovjetski kosmonaut Jurij Gagarin postao je prvi čovek koji je odleteo u kosmos. Kružio je oko zemlje oko sat i četrdeset minuta i nakon toga se bezbedno spustio na zemlju. Sa trijumfalnim povratkom Jurija Gagarina na Zemlju nastupila je takoreći svemirska groznica u celom Istočnom bloku. Još 1958. godine je SSSR na međunarodnoj izložbi u Briselu imao svoju postavku posvećenu sovjetskim uspesima u kosmosu. U odnosu na to, američka postavka koja je predstavljala televizore i kulinarske specijalitete izgledala je banalno, a posebno ako se tome doda da je u njihovoj reklamnoj industriji kosmos još početkom pedesetih godina bio veoma zastupljen: posteri i reklame su već 1952. godine počeli da prikazuju američke svemirske brodove na udaljenim planetama.

Kapsula Vostoka 1 u muzej u Moskvi (izvor: Wikipedia)

Zbog svega toga su još 1957. godine Amerikanci bili tako duboko pogođeni kada je njihov odgovor na Sputnjik, koji je faktički započeo trku ka Mesecu, propao. Šestog decembra iste godine je došlo do eksplozije Vanguard rakete na lansirnoj rampi pred, iščekivanja punih, pogledima javnosti. Tadašnji senator i kasniji predsednik SAD-a Lindon Džonson izjavio je nakon toga da je Sovjetskom Savezu uspelo da nadmaši SAD ne samo u oblasti satelitskog programa već i u oblasti smrtonosnih raketa dalekog dometa. Ipak, američki odgovor na tu situaciju usledio je relativno brzo. Već januara 1958. godine je jedna Redston raketa lansirala u kosmos prvi američki satelit sa imenom Eksplorer. Iste godine je NASA postala centralna agencija zadužena za istraživanje kosmosa, sa sveobuhvatnim programom podrške razvoja nauke, a budžet za ove svrhe je povećan čak za 50 procenata. Pošto su Sovjeti sa Gagarinom i Vostokom ponovo bili brži, tada upravo izabrani predsednik SAD-a Džon F. Kenedi je Amerikancima obećao da će do kraja decenije i pre Sovjeta uspeti da stignu na Mesec. Iste godine je raketa Merkjuri-Redston 3 odvela u kosmos prvog Amerikanca, Alana Šeparda.

Period između 1961. i 1969. godine, odnosno između uspeha Vostoka 1 i godine kada je Nil Armstrong kao prvi čovek stupio na tlo Meseca, bile su godine ubrzanog razvoja i godine međusobne razmene tehnoloških i naučnih udaraca između dve supersile. Dugo se činilo da će SSSR odneti nesumnjivu pobedu. Dok su se SAD od 1962. godine koncentrisale da uz pomoć Saturn V, Atlas i Titan programa dostignu sovjetsku prednost u raketama nosačima, Moskva je već 1962. godine bila u stanju da realizuje grupno putovanje u kosmos, i to je učinila kosmičkim brodovima Vostok 3 i Vostok 4. Takođe je i prva kosmička sonda bez posade Luna 9, lansirana četiri godine kasnije, bila sovjetski projekat. Tri godine nakon toga Sovjeti su izveli prvi manevar spajanja dve  Sojuz kapsule u svemiru i ponovo bili korak ispred Amerikanaca. Nasuprot ovome, američki program sletanja na Mesec, Apolo, se na samom početku nije odvijao po planu. Apolo 1 je izgoreo 27. januara 1967. godine prilikom testiranja i ne samo što je odneo tri života astronauta već je to značilo i znatno usporavanje za svemirska istraživanja, što je takođe bilo vrlo bolno u okolnostima utrkivanja sa Sovjetima. Iste godine nesreća svemirske kapsule  Sojuz  1 koštala života sovjetskog kosmonauta Vladimira Komarova. Ipak, najteži udarac za sovjetski svemirski program bila je iznenadna smrt vodećeg inženjera Sergeja Koroljova januara 1966. godine. Nakon toga, dolazi do preokreta. Godina 1969. predstavlja godinu uspeha svemirskog programa SAD-a.  Uspešno su lansirani Apolo 8, 9 i 10, a 20. jula 1969. godine, Apolo 11 ne samo da je uspeo da se spusti na Mesec, već su se sva tri astronauta – Nil Armstrong, Edvin Oldrin i Majkl Kolins –  bezbedno vratili na Zemlju. Ovog puta je razočarenje u Moskvi bilo beskrajno, posebno zato što je u SAD-u postojao strah da bi sovjetski svemirski brod Luna mogao da ih prestigne i da bi američki  astronauti mogli na  Mesecu da zateknu crvenu zastavu SSSR-a.

Posada Apola 11

Globalna konfrontacija i konkurencija za vreme hladnog rata su nužno u velikoj meri sprečavale zajedničke operacije i razmenu tehničkih i naučnih informacija. Jedini izuzetak predstavlja zajednička Apolo-Sojuz misija, nakon dugih pregovora, realizovana sredinom sedamdesetih godina, tačnije 17. jula 1975. godine. Tek dugo nakon završetka hladnog rata, 1994. godine započeo je zajednički program Šatl – Mir. Rusija je imala svemirsku stanicu Mir, a SAD šatlove kojima je lako moglo da se dođe do stanice. Međunarodna svemirska stanica (ISS) predstavlja nastavak ove saradnje. Ono što je sprečavalo saradnju dve supersile je ne samo to što je svemirska tehnologija bila stvar prestiža, već i to što je u isto vreme bila i deo (tajne) vrhunske vojne tehnologije. Glavni proizvođači najvažnijih komponenti u okviru Apolo programa bile su dve najznačajnije američke fabrike naoružanja: Rokvel korporacija i Gruman Erkraft Inženjering. Ni u SSSR-u nije bilo drugačije. Fabrike koje su proizvodile naoružanje proizvodile su i rakete nosače i ostalu opremu za svemirske misije, kao na primer Mijašišev i Lavočkin.

Istorijski pozdrav Robert ‘Hoot’ Gibson, komandanta šatla Atlantis (desno) i Vladimir Dezhurov, komandanta stanice Mir (levo) 29. juna 1995. godine. Šatl Atlantis (STS-71) bio je prvi od šest planiranih letova do svemirske stanice Mir

Iz navedenih razloga je već na samom početku Hladnog rata obema stranama bilo jasno da informacije o naoružanju, kao i proizvodi iz ovog programa, ne smeju biti predmet razmene. Ovoga se naročito strogo držao Istočni blok. SAD su još pre stupanja na snagu Maršalovog plana selektivnim embargom ograničile trgovinu između Zapadnog i Istočnog bloka. Marta 1948. godine su ustanovljene liste za trgovinu zabranjene robe na obe strane. Lista IA je sadržala načelno za trgovinu sa SSSR-om i Istočnim blokom zabranjenu vojnu opremu. Lista IB sadržala je materijale koji su se indirektno koristili za proizvodnju naoružanja i čiji izvoz u istočnu Evropu nije u potpunosti mogao da bude sprečen. Godine 1952. embargo je proširen i na Kinu. Obe liste su bile stalno aktuelizovane i proširivane, a često su ove promene bile povezane i sa promenama na političkom planu. Kao poseban problem pokazala se kasnije Savezna republika Nemačka (BRD), koja je trgovinu sa Nemačkom demokratskom republikom (DDR) posmatrala kao unutrašnju trgovinu.

Ovi propisi koji su se odnosili na embargo su bili stalni uzrok nesuglasica i diplomatskih sukoba između SAD-a i zapadnoevropskih zemalja saveznika. Jedna od najtežih kriza u zapadnom savezu nastala je nakon dolaska na vlast Ronalda Regana, kada su zapadnoevropske zemlje, uprkos protivljenjima SAD-a, pokušale da sa SSSR-om sprovedu jedan veliki kompenzacioni posao. Naime, radilo se o isporuci sovjetskog gasa u zamenu za gasne instalacije proizvedene u zapadnoj Evropi. Po američkoj interpretaciji, radilo se o neželjenom pristupu SSSR-a zapadnoj tehnologiji. I pored protivljenja zapadnoevropskih saveznika, SAD-u je u velikoj meri uspevalo da sprečava saradnju zapadnoevropskih partnera sa Sovjetskim savezom sve do 1983. godine.

Dugoročno gledano, još u prvim fazama Hladnog rata je moguće uočiti određene mehanizme koji će omogućiti donošenje zaključaka na njegovom kraju. Ogroman izazov koje je sa sobom nosilo takmičenje u razvoju kosmičkog programa nosio je i ogromno finansijsko opterećenje za obe strane. Ipak, kapitalistička privreda je, makar unazad posmatrano, više bila u stanju da se sa njim nosi. Ono što je za plansku privredu predstavljalo dramatično i na kraju i opterećenje koje se nije moglo podneti, za kapitalističku privredu se pokazalo kao izazov koji je doveo do povećanja produktivnosti i ubrzanog razvoja. Najočigledniji primer za to je razvoj kompjuterske tehnike, koji je u Istočnom bloku mogao biti ostvaren samo uz pomoć delimično legalnog, ali većim delom nelegalnog uvoza i kopiranjem zapadnih modela. Legalno su od 1959. godine u SSSR mogli biti uvezeni računari britanske firme Eliot, ćerke firme američkog Dženeral elektrika, a takođe je preko Velike Britanije uvožena i tehnika zasnovana na mikročipovima. Ilegalno uvezeni IBM računar je bio osnova za proizvodnju za vojne svrhe specijalno napravljenih ESEWM i RYAD sistema. Čak je i prvi sovjetski personalni računar – Agat, koji je proizveden 1983. godine, bio kopija američkog Apple računara. Na posletku, značajni kapaciteti tajnih službi Istočnog bloka bili su ustanovljeni upravo za ovakve „nabavke”. Slikovit je takođe primer tada popularnog vokmena. Iako je Nemačkoj demokratskoj republici uspelo da proizvede sopstveni model, zbog visokih troškova proizvodnje, on je bio nedostupan za ogroman deo ciljne populacije. Uz konkurenciju jeftinijih modela iz zapadnih, kapitalističkih zemalja, model proizveden u Istočnoj Nemačkoj nikako nije mogao da opstane.

Imajući u vidu sve ove probleme sa kojima je se privreda Istočnog bloka suočavala za vreme Hladnog rata, važno je istaći to da su čak i u završnoj fazi i dalje bili u stanju da razvijaju svemirsku tehniku, iako se relativno lako može uočiti da pojedini modeli iz tog perioda predstavljaju kopije američkih, kao na primer pokušaj spejs šatla Buran koji predstavlja kopiju američkog. Na Zapadu je grozničavo nadmetanje u svemirskoj tehnologiji takođe dovelo do brojnih tehničkih problema. To je posebno pokazala katastrofa koja se dogodila 1986. godine, kada je ubrzo nakon poletanja eksplodirao američki šatl Čelindžer u kome je nastradalo sedam astronauta.

Izvor: Stöver Bernd (2007): Der Kalte Krieg – Geschichte eines radikalen Zeitalters 1947-1991, C.H. Bech Verlag, München

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: