Deset godina kasnije, još uvek smo živi i zdravi

Prošlo je deset godina. Punih deset godina od tog dana, dana koji će ostati u sećanju mnogih, dan kada se totalno pomračio um, narod, cela država.

Bio je to 11. avgust 1999. godine, negde oko podne. Ljudi su pobegli sa ulica, posakrivali se u svojim kućama, spustili roletne, zatvorili prozore, neki su pobegli u podrume ili skloništa. Parkovi i ulice bili su pusti, nigde čoveka. Dešavalo se nešto strašno. Ogromna crna zver polako je proždirala Sunce.

U podne, tog letnjeg dana Sunce je nestajalo iznad. Prekrivala ga je crna senka. Bilo je samo, u opasnosti a ljudi su pobegli. Prvi put u poslednjih nekoliko hiljada godina ljudi su se sakrili. Vekovima su pomagali svom Suncu da se odbrani, izlazili su napolje lupali, zvonili, pucali. Pokušavali su da pomognu Suncu da se odbrani i pobedi zver koja ga je napala.

Tog dana ljudi su pobegli. Uplašili su se smaka sveta, uplašili za sebe i svoje zdravlje, uplašili su se Sunca. Sunca koje njima i mnogim generacijama pre njih hiljadama godina omogućava život. Sunca koje sija svakoga dana na isti način milionima godina. Sunca koje je tog dana pojela crna zvet. Sunca koje je od zaklonio Mesec.

Hrabri i pametni Srbi napustili su tradiciju i verovanja svojih predaka i pobegli, ostavili Sunce, pobegli sa ulica, u odrume. Jedini u svetu, tada, jedini u svetu ikada u poslednjih nekoliko vekova. Jedini…

… pomračeno Sunce zasijalo je ponovo, ali um naroda, zaslepljen državnom propagantom, neznanjem, sujeverjem ostao je pomračen.

Malo je hrabrih koji su taj događaj propratili sa ulica, trgova i parkova. Gledali smo kroz teleskope, snimali i uživali u događaju koji odavde većina nas neće ponovo videti.

Gledali su drugi nas, pre i posle, slušali i gledali. Kao da smo ludi, kao da smo sa druge planete, strani plaćenic, neznalice, zombiji. Gledali iz zamračenih soba, na televiziji. Gledali i govorili “videćete vi kad se ozračite”, “videćete vi kad oslepite”.

Deset godina je prošlo, preživeli smo. Ništa nam nije. Izgubili ste vi mnogo toga. Ne, ne mislim na te minute pomračenja (značaj toga verovatno većina vas i ne može da shvati), izgubili se nešto važnije pre samog pomračenja, to ste izgubili onog trenutka kad ste poverovali političkoj propagandi, lekarima koji su govorili da pomračeno sunce više zrači, kad ste zaboravili istoriju, prestali da mislite svojom glavom i počeli slepo da verujete drugima.

* * *

Tog 11. avgusta 1999. godine napravio sam i nekoliko snimaka pomračenja, napisao nekoliko rečenica o utiscima i krenuo Internetom u potragu za zgodnim mestom za objavljivanje. Bilo je to vreme pre digitalnih aparata, pre blogova, još tada sam imao sajt ali hteo sam nešto veće, gde će videti više ljudi. Nešto ranije sam naišao na sajt http://juam.tripod.com/ i odlučio da probam. Tekst sam poslao emailom a fotografije, u nedostatku skenera, ubacio u pismo i odneo do obližnje pošte. Pojavile su se na sajtu par dana kasnije.

Bio je to početak jednog dugog prijateljstva. Posle tog katkog teksta usledili su i mnogi drugi, pa maturski o nastanku svemira, desetine stranica o supernovama, nastanku Sunčevog sistema, teoriji relativnosti i još mnogo, mnogo toga. Sajt http://juam.tripod.com/ postao je www.astronomija.co.rs, pojavio se i časopis Astronomija, a astronomija je ušetala u moj život i tu i ostala.

Sve to doprinelo je da tada zakleti geek programer, informatičar, budući student elektronike promeni način razmišljanja i nešto manje od godinu dana kasnije, na jednoj raskrsnici skrene levo, putem koji se ređe ide i upiše fiziku, na Prirodno-matematičkom fakultetu.

Deset godina je prošlo od tad… a ja nju i dalje volim 😀