Ekonomija bazirana na znanju

1. Znanje i ekonomija

Trendovi ulaganja u humani capital i znanje dovode do revizije ekonomske teorije i modela. Ekonomisti i dalje traže osnove privrednog rasta. Tradicionalana “proizvodna funkcija” fokusirana je na rad, materijal, kapital i energiju, kao osnovne faktore. Znanje i tehnologije su spoljni faktori uticaja na proizvodnju. Sada analitički pristupi su razvijeni tako da se znanje može uključiti direktnije u proizvodnu funkciju. Investicije u znanje može da poveća proizvodne kapacitete više od drugih faktora proizvodnje kao i da ih transformišu u nove proizvode i procese. Pošto su ove investicije u znanje karakteristične po povećanju (umesto opada) stope povraćaja, oni su ključ za dugoročni ekonomski rast. To je ono što je pobilo Marksovu teoriju o propasti kapitalizma.

Ideja da znanje igra ključnu ulogu u ekonomiji nije nova ideja. Adam Smit je govorio o novim slojevima stručnjaka koji su ljudi skloni spekulacijama i koji donose važne doprinose proizvodnji ekonomski korisnom znanju. Fridrih List je naglasak stavio na infrastrukturu i institucije koje doprinose razvoju proizvodnih snaga kroz kreiranje i distribuciju znanja. Šumpeterova ideja da su inovacije glavna sila ekonomske dinamike je praćena od strane modernih Šumpeterovih učenika, kao što su Galbrajt, Goodvin i Hirschman.

Prema neoklasičnoj funkciji proizvodnje, stopa povraćaja kapitala se smanjuje što se više kapitala dodaje u privredu, efekat koji se može pobiti, ipak, prilivom novih tehnologija. Iako se tehnološki napredak smatra pokretačem rasta, ne postoji definicija ili objašnjenje tehnoloških procesa. U novoj teoriji rasta, znanje može podizati stopu povraćaja investicija, koje mogu zauzvrat da doprinese akumulaciji znanja. On to čini tako što stimuliše efikasnije metode organizacija proizvodnje, kao i nove i poboljšane proizvode i usluge. Stoga postoji mogućnost održivog povećanja investicija koje može da dovede do kontinuiranog raste stope rasta ekonomije neke zemlje. Znanja mogu da se preliju iz jedne firme ili industrije u drugu, sa novim idejama koje bi se konstantno koristile sa malo većim troškovima od uobičajnih. Takva prelivanja mogu olabaviti ograničenja postavljena na stopu rasta od strane nestašice kapitala.

Tehnološke promene podižu relativnu marginalnu produktivnost kapitala kroz edukaciju i obuku radne snage, ulaganjem u istraživanja i razvoj i stvaranje nove upravljačke strukture i organizaciju rada. Analitički rad na dugoročni ekonomski rast pokazuje da je u 20. veku faktor rasta produktivnosti rada najviše bio ljudski kapital, ali ne postoje znaci da je ovo smanjilo stope prinosa na ulaganja u obrazovanje i obuku. Ulaganje u znanje i sposobnosti karakteriše se povećanjem (a ne opadanjem) stope povraćaja. Ovi nalazi su argument za modifikaciju neo-klasičnog modela ekvilibrijuma – koji su dizajnirani da se bave proizvodnjom, razmenom i korišćenjem robe – da bi se analizirala proizvodnja, razmena i korišćenje znanja.

Uključivanje znanja u standardnu ekonomsku proizvodnu funkciju nije lak zadatak, jer ovaj faktor prkosi nekim osnovnim ekonomskim principa, kao što je ograničenost. Znanje i informacije imaju tendenciju da budu u izobilju. Znanje se takođe ne može lako transformisati u objekat standardnih ekonomskih transakcija. Teško je kupiti znanje i informaciju, jer, po definiciji, informacije o karakteristikama onoga što se prodaje je asimetrično distribuirano između prodavca i kupca. Neke vrste znanja se mogu lako reprodukovati i distribuirati po niskim cenama za širok skup korisnika. Druga vrsta znanja se ne može preneti iz jedne organizacije u drugu ili između pojedinaca, bez uspostavljanja komplikovane veze u pogledu mreže i pripravničkih odnosa ili investiranje značajnih sredstava u kodifikacije i transformaciju znanja u informacije.

biće nastavljeno…