Nauka u ekonomiji (privredi)

Naučni sistem zemlje zauzima važno mesto u ekonomiji baziranoj na znanju, ali i u ekonomiji znanja. Laboratorije, istraživački instituti i istraživački centri pri ustanovama visokog obrazovanja su samo srce tog naučnog sistema, koji u širem smislu uključuje i ministarstvo nauke i drugi elementi koji podržavaju naučnu infrastrukturu. U ekonomiji znanja, naučni sistem doprinosi ključnim funkcijama i to: a) proizvodnji znanja – razvoj i unapređenje znanja, b) transmisija znanja – edukacija i razvoj „humanog resursa“, i c) transfer znanja – širenje znanja i obezbeđivanje inputa za rešavanje problema.

Proizvodnja znanja

Naučni sistem se tradicionalno smatra za primarnog proizvođača novih znanja, uglavnom kroz osnovna istraživanja na univerzitetima i vladinim laboratorijama. Ova nova znanja obično se nazivaju “nauka” i tradicionalno se razlikuje od znanja koje generiše više primenjena ili komercijalna istraživanja, što je bliže tržištu i “tehnološkom” kraj spektra znanja. U ekonomiji zasnovanoj na znanju, razlika između osnovnog i primenjenog istraživanja i između nauke i tehnologije je donekle zamagljena. Postoji debata o tačnoj granici između nauke i tehnologije, i o tome da li je nauka sistem jedini ili glavni proizvođač novih znanja. Ova debata je relevantna zbog različitih pogleda na odgovarajuću ulogu vlade u finansiranju proizvodnje različitih tipova znanja.

Naučno znanje je široko primenljivo u širokom spektru ljudskih delovanja i ubrzano širi granice. Tehnološka znanja potiču više od prečišćavanja i primene naučnih znanja na praktične 4probleme4. Nauka smatra da znanja ne mogu ili ne bi trebalo da budu prisvojena od bilo kog pojedinačnog člana ili grupe u društvu, ali bi trebalo da budu široko distribuirana. To je osnova koja je važna za tehnoloških razvoj. Zbog ovoga, veći deo znanja smatra se za “javno dobro”, u kome svako dobro treba da deliti ako želimo da povećamo društvenu korist. Karakteristika znanja kao javnog dobra znači da, kao i ostala javna dobra, kao što su kvalitet životne sredine, privatni 4sektor možda ne želi dovoljno da investira u njega jer ne može preveliki profit da dobije. Vlade dakle imaju ulogu u obezbeđivanju i subvencionisanju stvaranja i razvoja nauke da se poboljša ukupna društvena korist, baš kao što to čini u regulisanju zaštite životne sredine.

Neki tvrde da danas nema smisla praviti razliku između nauke i tehnologije u ekonomijama zasnovana na znanju. Oni predstavljaju stav da metode naučna istraživanja su masovno rasprostaranjeni u društvu kroz protekle investicije u obrazovanje i istraživanja. Posledica je da nijedno posebno, ili svako, mesto istraživanja, javno ili privatno, može biti identifikovano kao moguća početna tačka za naučno znanje. Pored toga, možda više neće postojati fundamentalna razlika u karakteru naučnih i tehnoloških znanja, koja se mogu proizvesti kao zajednički proizvodi iste istraživačke delatnosti. Studije procesa istraživanja su pokazala da često značajna tehnološka poboljšanja koriste malo naučnih inputa i 4da potraga za tehnološkim rešenjima mogu biti produktivni izvor i za nova naučna pitanja i odgovore. Kao rezultat toga, tradicionalna baza naučnog sistema, istraživačke institucije i univerziteti, ne mogu se smatrati dominatnim u proizvodnji naučnog znanja.

U ovom prikazu, firme u privatnom sektoru će investirati u osnovna istraživanja, uprkos mogućim prelivanjima profita na konkurente, ako oni mogu da ostvare dovoljno vrednost iz upotrebe ovih fundamentalnih znanja u svojim drugim aktivnostima da opravda ulaganje u njegovom kreiranju. Zbog toga danas imamo povećana ulaganja u R&D sektore privatnih kompanija. Ta ulaganja su više usmerena ka tehnološkim (primenjenim) znanjima nego ka fundamentalnim (naučnim) znanjima.